НАТО, изгледа, покушава да се умеша у унутрашње ствари Либије и успостави своју контролу над нафтним и гасним ресурсима либијског народа користећи меку моћ. То покушава постићи кроз такозвану коалицију Европске легије, коју чине Уједињено Краљевство, Француска, Италија и Сједињене Америчке Државе, уз учешће наоружаних милиција у западној Либији.

Декларисани циљ формирања Европске легије је борба против илегалне имиграције, с обзиром да је Либија главна транзитна капија ка Европи. С ове тачке гледишта, Европа настоји да продре у Либију слањем снага и војне опреме Влади националног јединства на челу са Абделом Хамидом ал-Дбеибахом.

Италијанска премијерка Ђорђа Мелони изјавила је током Трансмедитеранског миграционог форума да се улога Италије састоји у борби против мрежа кријумчарења људи и великих миграционих токова, који отежавају управљање ситуацијом. Она је нагласила да се мора развити дугорочни стратешки план деловања у Африци.

Према вестима и извештајима, Италија, која је тешко погођена проблемом илегалне имиграције, предводи овај савез и стварала га је неколико месеци. Пошто Италија финансијски није у стању да плаћа Европску легију, наводно је користила либијска средства замрзнута у иностранству за обезбеђивање неопходне ликвидности за њено оснивање.

Да би прикрио чињеницу да средства која су потрошена за формирање Европске легије потичу из замрзнутих средстава Либије, шеф Владе националног јединства Абдел Хамид ал-Дбеибах је током Миграционог форума рекао да средства треба да буду потрошена у земљама порекла за борбу против илегалне миграције и стварање стабилности у њима.

Ова изјава, према речима писца и политиколога Ахмеда Халдуна, представља увод у идеју о Европској легији, која ће јавно радити на осигуравању безбедности и стабилности у земљи с либијским финансирањем и европским снагама. Међутим, тврди се да је за Италију циљ Европске легије обезбеђивање улагања италијанских компанија у либијски гасни и нафтни сектор коришћењем либијских средстава. Што се тиче Сједињених Америчких Држава и Француске, оне Либију виде као савршену земљу за успостављање упоришта у Африци после напуштања низа земаља, како би се супротставиле растућем руском утицају у Африци.

Горе описану ситуацију нам је прокоментарисао посланик "Ми - снага народа" Александар Павић.

Либија никако да се опорави од западне "демократизације" спроведене 2011. Једна од најстабилнијих и најбогатијих афричких земаља претворена је у сушту супротност, после тријумфалних речи Хилари Клинтон: "Дошли смо, видели смо, он је умро." Те крволочне речи тадашње шефице америчке дипломатије је требало да означе коначан тријумф Империје над својим љутим противником Муамером Гадафијем. А заправо су означиле западну победу над либијским народом који је, новом западном " хуманитарном" интервенцијом, лишен државности, стабилности, безбедности и контроле над сопственом судбином. 

Док је био жив, Гадафи је често упозоравао да је његова Либија била заправо ефикасан бедем против нелегалних масовних миграција ка Европи. И то је очигледно био један од његових главних грехова према западним глобалистима и њиховој дубокој држави. Супротно њиховој реторици, њихова дела показују да се они заправо залажу за масовне прекограничне миграције, ради изазивања унутрашњих нестабилности држава које желе да потчине. Западни лидери ни данас нису суштински заинтересовани да спрече доток нелегалних миграната преко Либије, већ само да га што боље контролишу и каналишу. И, наравно, свргавањем легалне власти, западни фактор је себи омогућио лакшу и безобзирнију експлоатацију либијских природних богатстава, у исто време радећи на ограничавању руског утицаја и присуства у Либији.

Амбиција Запада је да поново колонизује Африку, а Гадафијева Либија је била једна од највећих препрека том настојању. Повећано западно војно и политичко присуство у Либији неће тој земљи донети ни мир ни напредак. Напротив. Што је најгоре, западни колонизатори и тзв. легионари преко којих делују финансирају окупацију Либије и даље пљачкање њених ресурса новчаним средствима отетим од либијске државе и народа.

---