Чанковић: СССР и Југославија, свјетско надмудривање (Tекст написан за руски портал - све о Србима на руском)
У људском друштву многи догађаји представљени су без сагледавања суштине и истине. Такву појаву могао би дефинисати аксиом „Није тако као што изгледа“. Овај аксиом често је присутан и у политици.
У сваком времену и тренутку, у сваком појединачном животу и сваком људском друштву, присутне су и дејствују две стране. Оне се надахњују и добијају снагу из два супротстављена извора. Један је Пут, Истина и Живот, а други Сатана који извраћа, имитира, обмањује и лаже.
Може нам приступ о животу бити и такав да закључимо: све и јесте и није, све је и да и не, и то у исто вријеме, а све зависи којим видом (умним или духовним) се сагледава и колико дубоко се улази у суштину неког догађаја или процеса. Најбољи примјер за то су СССР и Југославија. Поставља се питање ко је и зашто осмислио та два, а у суштини један им „пројекат“.
Не дешава се често да се различити центри једне стране (Англосаксонци, Нијемци, Ватикан, масони и друга тајна и јавна друштва) сложе, у овом случају о стварању, а послије и распаду СССР-а и Југославије. Истим „формулама и рјешењима“ нападали су и нападају српски и руски народ, који се сматрају једном страном. Циљ је да се ставе под контролу, да се сломе, те да се загосподари њиховим природним и другим богатствима. А крајњи циљ потчињавања Срба и Руса јесте у томе што би се омогућио процес уништавања човјека по Божијој Благодати, а онда и стварање наликчовјека кроз процес анестезирања душа , лажном науком и ауторитетима, неметања закона којима се штите ненормалности и разврат. Намећу се и “трендови” у којима се забрањује говорити о смрти, Богу и најдубљем смислу.
Срби и Руси су највећа прпрека у остваривању неправедне глобализације и због тога што можда имају у својој генетској структури дар вјеровања у добро и његову побједу, али и „снагу“ да се „супротставе“ и самом Богу, никада не пристајући, као народ, да постану слуге ђавоље.
Да би се остварили циљеви ове неправедне глобализације (која траје, на различите начине, од када је свијета), потребно је у човјеку елиминисати кључну снагу – Бога. За то се побринула она страна која је надахнута лукавим и која „науком” и наметнутим ауторитетима изводи тај, у суштини, утопистички захват. Најопаснија је, у том смислу, Дарвинова теорија еволуције, на коју се надограђује идеологија марксизма, али и друге фанатичне идеологије задојене страшћу лукавог.
Марксизам се примио у руском и српском народу зато што је дотадашњи систем Руске царевине и Краљевине Србије ушао у фазу саморазградње, појачане спољашњим фактором, у којој су „елите“ тог система доживјеле свој пад пред изазовима и искушењима тог времена, показујући и своју тамну страну.
Марксизам је заправо подметнут као „опијум за народ“, пропагирајући једнакост, хуманост и правичност, све оно што је подсјећало на вјеру Христову - али - без Бога. И, све то уз анестезирање душе човјекове.
Први свјетски рат завршио се физичком побједом и огромном жртвом српског и руског народа, а суштински побиједила је друга страна, која им је убацила марксизам и подстакла формирање СССР-а и Југославије. Енглези и Американци укључили су се у Први свјетски рат, у тренутку, када су били свјесни да ће Лењин доћи на власт и формирати СССР, а преко којег ће они контролисати руски народ, и када је Краљ Александар I пристао на стварање прво Краљевине СХС, а онда и Краљевине Југославије. То пристајање краља није било ствар срца и његове истинске жеље, већ последица надмудривања друге стране и сплета околности које су га на то приморале. Када је краљ сагледао у какву је опасност увео српски народ и покушао да умањи штетне посљедице југословенства – убијен је у Марсељу 1934.
Страна која је подржала Лењина, марксизам и СССР била је изненађена доласком Стаљина на власт. Његова политика убрзо их је навела да осмисле а онда и да покрену Велики рат. У њему, међутим, споменута страна је поново изненађена. Стаљин, Црвена армија, руски и други народи, побиједили су фашизам и нацизам (нажалост, само привремено).
Та побједа никад се не смије заборавити, а свим оним часним партизанима и другима који су дали своје животе за ту побједу морамо бити захвални и одати им дужно поштовање.
Центар моћи те западне стране, убрзо послије завршетка Другог свјетског рата, намеравао је да обједињеном великом силом нападне СССР, већ одавно отргнут од њихове контроле. Од тога се, ипак, одустало. Кренуло се мудрије, ударило „у главу“ и - Стаљин је умро.
Од тада, власт СССР-а се мијењала - од оне која је била у складу са западним интересима и наносила штету најмногобројнијем руском народу, до оне која је такву штету ублажавала, па и радила у корист руског народа. Тако се дошло у ситуацију да је свјетски центар неправедне глобализације од 1980. године почео да размишља и ради у два правца. Први, извести такве реформе које ће СССР „ресетовати“ на основни циљ – да суштински буде под контролом западног центра свјетске моћи. И други – организовати разбијање СССР-а, са основним циљем – рат против руског народа и Православља. Кренуло се паралелно у оба правца. Најопаснија замка у другом била рушења Берлинског зида. Све службе западне стране имале су информацију да СССР ни по коју цијену то неће дозволити. Све је било осмишљено и припремљено да рушење Берлинског зида покрене велики рат Западне Европе и република СССР-а против Русије. Усљедила је, међутим, најмудрија одлука руских родољуба - да по сваку цијену не бране оно што није било вриједно такве одбране. Било је мудрије да огромној енергији Запада, која је уложена у процес распада СССР-а, они буду кормилари како би тај процес био крунисан обновом руске империје.
Још једно надмудривање између двије стране било је у вези Покрета несврстаних. Он, је по идеји Англосаксонаца, основан са циљем да се на лукав начин оне државе које су се ослобађале од колонијалне силе и са радошћу почеле гледати у отргнути СССР и даље држе под контролом у својеврсном неоколонијализму. Када је дошло вријеме у којем је једна сила постала несумњиво доминантна, Покрет несврстаних изгубио је смисао постојања.
И Покрет несврстаних потврђује чињеницу да – када једна страна осмисли и организује неки већи пројекат, друга страна не креће у отворено супротстављање, већ покушава обезбиједити свој утицај, уводећи своје људе у њега.
Страна супростављена српском и руском народу вјековима је све чинила да их изнутра подијели, створи вјештачке идентитете, унесе мржњу и изазове унутрашње сукобе, који су у суштини дјеловање против сопствене матице. Посљедица таквог вјековног дјеловања су и догађаји у вези са Украјином. А код српског народа то се најбоље види у Другом свјетском рату и рату који је вођен у од 1992 до 1995. И није се радило само на “разбијању” руског и српског народа, већ се све чинило ( а и данас се чини), да се они међусобно удаље, посвађају и окрену један против другога. То се најбоље може видјети у времену у којем је диктатор Тито (показало се да је његова владавина била антисрпска) рекао “Не” Стаљину, како се тада говорило у Југославији.
У односима српског и руског народа присутан је аксиом: када је власт у Југославији или СССР-у радила на штету свог најбројнијег народа, радила је и на погоршању односа та два народа. Или још шире, када год се наметне власт над српским и руским народом која је противна њиховим суштинским интересима, она, без икакве сумње, ради и на погоршању односа та два народа. И обрнуто, када је власт родољубива, патриотска, она ће свакако на изградњи најбољих односа српског и руског народа.
И, не само да су српски и руски народ у преломним временима, суштински увијек на истој страни, већ имају и скоро исту историјску улогу. То руши онај западни принцип – да нема вјечних пријатеља, већ су вјечни само интереси. У најтежим временима се показује да су, заправо пријатељи увијек исти.
Историјска улога Срба јесте да сами, кад је најтеже, устану против највеће неправедне силе датог времена, а онда се прикључују и Руси који доносе побједу. Тако се показало и у Другом свјетском рату. Срби нису ни 1991-99. пристали да им Свјетски центар неправедне глобализације одређује судбину и понижава их.
Животна стања та два народа одређују се у зависности од њиховог односа према Богу. Када Му окрену леђа и „супротставе“ Му се, пролазе кроз фазу пораза и страдања, а када уђу у фазу трпљења и покајања, окрећући се Богу, побјеђују и улазе у своје златно доба.
Да у животу није све као што изгледа, можда показује једна необична могућност: Центар моћи који је стајао иза Рима и успостављања папизма и Ватикана, можда је лукаво прихватио хришћанство, како би покушао да контролише све већи број људи који су били спремни да страдају због вјере у Христа. И то се не супротставља чињеници да су Свети Цар Константин и други свеци искрено прихватили вјеру у Христа и служили Му. Наведени центар лукаво је прихватио хришћанство, учествовао и у стварању Ватикана, како би га контролисао... а сада покушава да компромитује све основне религије и да се отворено бори против Православља, како би га уништио, и на крају остварио свој крајњи циљ – уништење човјека по Божијој Благодати и стварање наликчовјека.
Али, има људи којима је најважнија њихова душа и Васкрсење. Они сматрају да се сада улази у борбу за одбрану човјека. У тој борби Срби и Руси ће имати значајну, ако не и пресудну улогу.
Због пале људске природе, прародитељског и људског греха, узрока и посљедица, смрти и васкрсења и вјечности људске душе - СВЕ ЈЕ КАКО ТРЕБА - па чак и оно, што би издвојено из Плана живота, очогледно било зло. Све лоше се уз Божију помоћ може преокренути на добро.
И СССР и Југославија, самим тим, очигледно требале су нам, а покајањем и праштањем изњедрићемо добро, потврђујући да све има свој смисао у дугом процесу човјековог трајања.
Бања Лука, 11.07.2024.
Аутор текста је Данe Чанковић, предсједник - СНП Избор је наш