Прочитах текст Миша Вујовића „Ко једном постане ништа, може све“, на свесрпском порталу ИН4С, који је реакција на текст „Србијо, не веруј Црној Гори“ Радоша Љушића. Тема текстова је веома сложена и дугог трајања, а наше вријеме тражи сваког, осим оног који је млак и незаинтересован.

Не само да су потребни горе наведени текстови, већ су потребни и многи други на исту или сличну тему, како би се „дунуло“ из различитих праваца и „магла“ растерала. А наш непријатељ би да будемо „гуске у магли“.

Србима није потребан непријатељ – довољни су сами себи. Каква нетачна констатација и лукава подвала.

Вијековима је највећи и најлукавији непријатељ нападао, дијелио, разарао српски народ и то на различите начине. Највише је волио да то ради користећи своју омиљену стратегију „завади па владај“.

Да ли смо свјесни да Срби и Руси имају заједничког и најлукавијег непријатеља који користи исте стратегије и „формуле“ у циљу покоравања та два народа? Може ли доћи до украјинизације Црне Горе, да Црна Гора као анти Србија изазове рат међу једнокрвном браћом?

У Црној Гори има више од једне трећине грађана који се изјашњавају и осјећају као Срби. Да ли они могу бити животно угрожени  и да тада Србија заштити своје сународнике? Можда непријатељ ради на томе.

Србија је у предреферендумско  вријеме 2006. године водила исправну политику. Није користила никакав притисак, а камо ли силу да референдум о самосталности Црне Горе, не успије. Таква политика била је исправна из више разлога. Државна заједница Србија и Црна Гора, изрођена из југословенства није била нешто што би се посебним средствима бранило. Насилно очување такве заједнице, дало би аргументе оним титогорцима и антисрбима да у то време развију незадовољство, па и мржњу према Србији због тога што, ето хоће на силу да Црну Гору стави под своју контролу. И тада, кренуло би се у дефинитивно откидање дијела српског народа, на начин да се изазове рат, што су још тада, 2006. странци, можда прижељкивали.

Код човјека, као и код колективитета, оптимизам је стање духа... Када је човек свестан да због свог греха и пада и у живо блато, може, опет због свог духовног вида, ухватити Божију Руку која је увијек и свагдје присутна, и њоме се извући и подићи до највиших висина.

И ако Црна Гора дође у ситуацију у којој је угрожена, а многи њени грађани у смртној опасности од, рецимо, албанске агресије, отрежњени позову „Браћо Срби помозите“,  Срби се морају одазвати том позиву. Потребно је само разумијевање, кајање и праштање. Много тога другог води у  суштинско неразумијевање приче „о блудном сину“ и у зачарани круг страсти, осветољубивости, мржње и у братоубилачки рат.

Онај народ који је изњедрио Светог Петра Цетињског, Његоша, Књаза Данила, Марка Миљанова, не треба бринути да ће се такво семе затрти, само требају услови да оно поново да плодове своје. То не значи да треба све незаинтересовано посматрати, већ прикупљати снагу и стварати околности да сви станемо под једну заставу  и Боже правде, ако затреба – устати.

Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП – Избор је наш

---