Одлука предсједника Милорада Додика да се понуди Муслиманско-Хрватској Федерацији (М-Х Федерација) приједлог мирног раздруживања са Републиком Српском, је изнуђена, важна, и готово неопходна у новонасталој ситуацији.

Поступци, дјеловања и намјере Центра Запада и политичког Сарајева доводе Српску и српски народ до зида и до тог изнуђеног приједлога

Раздруживање је свеобухватни одговор на све конкретне радње које за посљедицу имају стварање централизоване државе БиХ и укидање Републике Српске. Наводим само специфичне моменте:

•    Правнопроблематична одлука Уставног суда БиХ о конститутивности сва три народа у оба ентитета (2002. год.) која руши темеље Дејтонског споразума и узрок је нових штетних одлука Уставног суда БиХ по српски народ (укидање химне „Боже правде“, грба Немањића, придјева српски у називима градова, Дана Р. Српске и најновије отимање њене територије – шуме, воде, пољопривредно земљиште);
•    Усвајање резолуције о геноциду у Сребреници којом се жели постићи више циљева, а између осталог насилно прогласити Републику Српску геноцидном творевином коју као такву треба укинути, и за све везано за рат окривити српски народ и од њега наплатити ратну одштету;

Приједлог раздруживања неминовно отвара стручну и храбру расправу о друштвенопoлитичком уређењу Дејтонске БиХ. Са „Запада“ се покушава наметнути став да је БиХ држава на чему инсистира и политичко Сарајево. Због тога су сакрили оригинал Дејтонског споразума, потурајући лукаво његов кривотворени превод. У случају да је Дејтонска БиХ држава, раздруживање М-Х Федерације и Р. Српске би било сецесија и кривично дјело. Нажалост, од 1995.г. наши политичари, сем Милорада Додика у посљедње вријеме, нису имали храбрости да кажу правну чињеницу да је Дејтонска БиХ државна заједница.

СНП „Избор је наш“ већ двадесетак година пише текстове (нпр. Шта јенама БиХ) у којима износи чињенице, да је Дејтонска БиХ настала међународним мировним уговором, тако што су М-Х Федерација и Р. Српска пренијели дио својих права и обавеза на заједничке институције новонастале државне заједнице, а истим уговором, суверенитет као највише право одлучивања, остављен је у ентитетима. Када се полази од правне чињенице да је Дејтонска БиХ државна заједница, онда Република Српска има легитимитет и право на могућност  да М-Х Федерацији понуди приједлог о мирном раздруживању, тим прије што је Дејтонска БиХ на путу свог колапса.

Чак и ако други политички ентитет одбије приједлог или се не изјасни о њему, Српска има право, због немогућности функционисања БиХ, да једнострано крене у процес раздруживања, односно осамостаљивања и затражи од пријатељских држава међународно признање.

Ако одговор М-Х Федерације буде негативан, уз образложење да то може дестабилизовати регион и увући у рат народе на нашем простору, индиректно ће тако потврдити да су Муслимани (Бошњаци) и Хрвати одговорни за рат у БиХ, јер су насилно изашли из заједничке државе Југославије (што је слично у садашњој ситуацији када Србима и Републици Српској говоре да је њихово раздруживање изазивање рата). А у ширем смислу, собзиром да је СФРЈ била федерација са јединственом војском, а Дејтонска БиХ државна заједница, чији ентитети су имали своју војску (дошло до изнуђеног укидања исте), онда се може отворити расправа и историјски забиљежити да су републике Словенија и Хрватска, те муслимански и хрватски политичари у БиХ одговорни  за разбијање СФРЈ и изазивање рата, што је најтежи ратни злочин – злочин против мира (који је Центар Запада укинуо). Ратни злочини не застаријевају, и у бившој Југославији нанесена је највећа и огромна штета српском народу – па ко коме онда треба платити ратну одштету?

Али, ова ситуација и приједлог раздруживања тражи поред правног, политичког и економског приступа, и визију која можда најбоље нуди рјешење.

Бошњаци (Муслимани) треба да знају да им Центар Запада не рјешава проблем или боље речено, он им хоће да ријеши проблем на начин како то рјешава Украјинцима и Русима – до посљедњег Бошњака а по могућности и до посљедњег Србина.

И Бошњаци и Срби имају лукавог и моћног непријатеља, и једни и други бране вјечне вриједности, породицу, и човјека по Божијој Благодати, супротстављајући се ненормалностима овога свијета. Можда најбоље рјешење за наше народе на Балкану јесу активности, сарадње М-Х Федерације и Републике Српске са Србијом и Црном Гором са могућношћу успостављања успјешне друштвенополитичке и економске уније.

 

Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП - Избор је наш

---