Усвојена Резолуција о „геноциду о Сребреници“ у Генералној скупштини УН-а је неопходност онима који лаж намећу за истину. И то тако да христоносни српски народ етикетирају као геноцидни, а Републику Српску као геноцидну творевину, коју као такву треба укинути.

Суштински, иза ње не стоји ни Њемачка, ни политичко Сарајево, а поготово не Руанда. Они су привољени да буду у „излогу“. Њемачком представнику је, очигледно, било непријатно, као да је био натјеран на тај чин, док се обраћао Генералној скупштини УН-а.

Иза резолуције је онај који режира свјетске догађаје, који, за своје интересе, једним метком погађа више циљева, а да и плаћање „метка“ врши туђим новцем. Он резолуцијом врши подјеле, ствара различите стране које би да уведе у свеопште сукобе, и то не ради  и неће радити само наведеном резолуцијом. Усвајање резолуције у Генералној скупштини није крај него почетак великих проблема и изазова из којих се може изаћи само храброшћу и мудрошћу. Тај почетак се требао десити још 2015. године усвајањем исте резолуције у Савјету безбиједности УН-а а на приједлог Велике Британије. Међутим, десио се вето Русије. Континуитет истих намјера „завади па владај“ настављен је наметањем закона од стране високог представника Валентина Инцка  о забрани негирања „геноцида у Сребреници“.

Њемачка је приморана (што је не оправдава) да буде предлагач резолуције зато што ће тиме  себе довести у веома лошу и непријатну ситуацију, када ће многе државе, а посебно Русија, сјетити се за геноцид који је извршила Њемачка над совјетским народима. Дакле, наведена резолуција погоршаће и односе између Њемачке и Русије. Можда САД, Енглеска и још неке земље мисле да друге државе неће ићи дубље у прошлост (термин геноцид као ратни злочин уведен је 1948.), али ратни злочини не застаријевају и због историје и савјести човјечанства он мора да се осуди.

Двадесетак година, у више текстова, пишем да се причом о „геноциду у Сребреници“ жели поставити непремостива препрека за добре односе између Бошњака и Срба, Ислама и Православља, па чак и са њом отворити нови сукоби чији циљ би био увући у рат и Турску и Русију. 

А шта је претходило „геноциду у Сребреници“?

Алија Изетбеговић је 1992. рекао: „Жртвоваћу мир за независну БиХ“, а др. Радован Караџић: „Нико нема право повести грађански рат“

Сви поводи (овом приликом их не наводим) од убрзаног признања БиХ које је отпочело са Њемачком, преко повода за увођење санкција Србији, до повода за НАТО бомбардовање српских положаја у Републици Српској – су ЛАЖНИ.

Сада можемо и поставити питање ко је и зашто укинуо најтежи злочин, злочин против мира?

У овој ситуацији, за српски народ, најбоља би била активност која би водила у јавно непризнавање нелегитимног Хашког политичког суда, као и његових пресуда, и истрајавање у чињеници да је Дејтонска БиХ државна заједница, која је настала међународним мировним уговором (Анексом IV Дејтонског споразума) тако што су Муслиманско-Хрватска Федерација и Република Српска пренијели дио својих права и обавеза на заједничке институције, а суверенитет, као највише право одлучивања, остало је у ентитетима. Тако тумачено, процес обнављања независности Републике Српске, није процес сецесије (што је кривично дјело које је везано за јединствену државу), јер БиХ није држава, већ је то мирно раздруживање Муслиманско-Хрватске Федерације и Републике Српске, и то као посљедица чињенице да је БиХ немогућа држава.  Државне заједнице могу бити признате и чланице УН-а.

Усвајање резолуције у Генералној скупштини и начин на који је то урађено покренуће идеје и размишљања о промјени сједишта УН-а или стварању сличне паралелне структуре од народа и држава који желе праведнији, нормалнији и успјешнији свијет. 

Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП – Избор је наш 

---