Пише: свештеник Миладин Митровић

Сталне претензије на улогу врховног арбитра и опортунистичко манипулисање у питањима демократије и људских права постали су већ одавно препознатљива карактеристична особина вањске политике колективнога Запада. Лицемјерна нормативност, као својеобразни политички инструмент, уцјењујућег карактера, који по потреби омогућава вршење санкционог притиска за «непослушне». Један од таквих инструмената империјалистичке уцјењивачке машинерије је свакако и манипулације историјским догађајима, постављене на темеље политизације и субјективне интерпретације.

Стратегија политичких кругова САД и водећих европских земаља (првенствено Њемачке) у дијалогу са српским народом  већ одавно се претворила у немилосрдно средство периодичне политичке уцјене. Што се тиче Србије, која се данас економски веома убрзано развија и која је у спољнополитичким принципима максимално посвећена очувању националних инетреса, тема «геноцида у Сребреници» се већ дуго користи као такав недемократски инструмент. Сваки пут када постоји потреба да се смири «тврдоглави» српски темперамент или да се српски политичари охрабре у предузимању одређених корака к евро-атлантским интеграцијама, званични Запад извлачи из својих политичких фиока стару митологију о «геноциду у Сребреници».  Наоружани пацифистичком реториком, западне колонијалне елите почињу да плаше српски народ са ритуалним претњама могућности доношења резолуције о геноциду у Сребреници  у  УН.

Термин геноцид је први предложио пољски адвокат и историчар Рафаел Лемкин 1943. године, али су УН признале тај термин тек 1948. као дефиницију злочина против човјечности. Лемкин се надао да ће уз његову помоћ бити могуће избећи понављање Холокауста и сличних злочина у будућности. Нажалост, морамо признати да је читав двадесети вијек био вијек етничког чишћења, масакра и геноцида који леже већинским дијелом на терету земаља колективнога Запада. Нема наде да ће двадесет први вијек бити бољи. Убиство једне особе је трагедија, а уништавање људи због њихове националности или вјере је још страшнији злочин и не може да не изазове ужас код нормалног човјека. Али употреба концепта геноцида у политичким играма, за постизање политичких циљева, не може, а да нам се не гади. О етици и не говорим, јер, како је рекао познати француски писац Александар Дима, „у политици нема идеја, постоје само интереси“.

Званично међународно признат концепт геноцида као злочина против човечности садржан је у Конвенцији УН о спречавању и кажњавању злочина геноцида, усвојеној 1948. године. Многи стручњаци из области међународног права скрећу пажњу на извесно „замагљивање“ норми Конвенције о геноциду, које дозвољавају признавање (или, обрнуто, непризнавање) као такве готово било које манифестације нехуманог поступања према представницима било које етничке групе или националности. Расправе о суштини геноцида као злочина против човјечности, према неким процјенама, често се своде на демагогију, у којој се манифестује скривена, а понекад и отворена политичка пристрасност или етноцентризам, етничка пристрасност. Идеје о геноциду и његовим облицима које су тренутно садржане у нормама међународног права отежавају недвосмислено тумачење правног садржаја овог феномена, и остављају широки простор за политичке манипулације.

Намјера Њемачке да поново покрене иницијативу за усвајање резолуције на Генералној скупштини УН о признању геноцида у Сребреници и колективне кривице Српскога народа представља континуирани  инструмент спољнополитичког притиска на Србију који нема – ни међународну, ни правну, ни историјску – основу. Резолуције којима се догађаји у Сребреници тумаче као геноцид доносиле су се и раније, али само на нивоу појединих држава или интеграционих удружења: 2005. такав документ је усвојен у Представничком дому САД, а 2009. слична резолуција је одобрена од стране Европског парламента. У контексту ових докумената, колективни Запад  је настојао да повеже европске интеграције балканских земаља директно са признавањем европских  ставова о етничким злочинима о грађанском рату у бившој Југославији, са посебним акцентом на догађаје у Сребреници.  Цинични и тендециозни по своме садржају текст кога су тада усвојиле европске политичке бирократе, у својој суштини  је одраз примитивне политике силе и далеко је од објективне процјене онога што се заиста догодило у Сребреници.

Политички притисак на Србију, спекулативним концептом под називом «геноцид у Сребреници» настављен је 2015. године када је Велика Британија покушала да кроз Савјет безбједности УН донесе резолуцију којом се осуђује «геноцид у Сребреници» и за то прогласи колективна одговорност српскога народа. По налогу одређених политичких представника бошњачког народа идејни креатор овог нехуманог покушаја била је водећа лобистичка компанија International association of political consultants (IAPC), која је изузетно упорно и агресивно наметала свјетској заједници неосновану идеју да су Срби спровели геноцид над муслиманским народом за време грађанскога рата у БиХ. На срећу, Руска Федерација је тада ставила вето на ову резолуцију, упркос притисцима Запада.

Амерички „геноцидни притисак“ на Србију је последњих година добио додатну и импресивнију политичку димензију. Крајем јула 2021. одлазећи високи представник међународне заједнице у БиХ  Валентин Инцко, самостално је усвојио закон о забрани негирања „геноцида у Сребреници“ са јасним циљем даљег притиска на Србе. Заборавио је тадашњи високи представник, иначе аустријанац, да се једини геноцид на територији Босне и Херцеговине догодио током Другог свејтског рата, када су Хрвати и Муслимани, у оквиру фашистичке Независне Државе Хрватске, извршили геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. Овај геноцид, као и страх Срба од нових злочина, тврдоглаво се игноришу од стране међународне заједнице када су у питању последњи сукоби у Југославији.

Без узимања у обзир историјских чињеница и читавог низа догађаја који су се одиграли у Сребреници,  европске земље и данас шаљу пријетећи «геноцидни» сигнал Србији, која својом политичком стабилношћу, економским развојем и самосталним спољнополитичким принципима несумњиво иритира европске политичаре.

Политичке марионете појединих европских земаља  данас у име демократије и заштите људских права широм свијета, самовољно намећу неосноване кривице другима, покушавајућа да на тај начин сперу сопствене гријехе недавне колонијалне прошлости.  Водеће европске земље,  данас делују као тужиоци без обзира на чињеницу да су њихове велике колоније у Африци, Азији и Латинској Америци њиховом кривицом односиле милионе невиних људских живота. Тако је недавно француски предсједник Макрон, пожурио да изјави да ће Француска подржати резолуцију о геноциду у Сребреници, а потпуно заборавио да је као резултат антиколонијалног рата за независност Алжира, Француска убила више  до 1,5 милиона Арапа и одбија да призна своје колонијалне злочине у Алжиру. Док Њемачки стручњаци активно раде на тексту нове резолуције која ће бити представљена у УН,  геноцид који је ова земља починила у Намибији, остаје запамћен као најсуровији начин систематског истребљена једнога народа.

Овај опасан тоталитарни преседан политичке  манупулације «геноцида» већ носи злокобно сјеме и пријети да изнутра у потпуности поткопа темеље међународног права и свјетског поретка. Треба напоменути да је за одрживост «геноцидне» политичке игре, која се понавља из године у годину, у великој мери крива и сама Србија која је, умјесто да отворено демонстрира нефлексибилност, па чак и неку «равнодушност» према теми «геноцидне уцјене», из неког разлога од самог почетка изабрала  одбрамбени модел понашања. Да би се придружила Европској унији, смирила Запад и неутралисала претње «геноцидног признања», Србија је ту и тамо морала да чини ове или оне уступке по разним питањима своје спољне и унутрашње политике, што је додатно инспирисало званичне европске кругове (посебно Њемачку) за поновну употребу овог инструмента политичке уцјене.

Геноцид је веома озбиљна оптужба и причати о њему без историјских и правних аргумената није ништа друго до фалсификација историје и политичка манипулација.

Аутор текста је свештеник Миладин Митровић, савјетник СНП – Избор је наш за религијска питањa и старјешина Храма Светог Василија Острошког у Бања Луци 

---