Прича о референдуму продужила живот Дејтонској БиХ

05.04.2024. год.

Двадесет година од иницијативе да се Српска на референдуму изјасни да ли је за њено издвајање из наметнуте БиХ

Насловна страница Гласа Српске на којој је саопштење „Народ се пита“

Међународним мировним уговором, познат и као Дејтонски спорзум, створена је Дејтонска БиХ (1995.г.) као државна заједница и то на начин да су Муслиманско-хрватска Федерација и Република Српска пренијеле дио својих права и обавеза на заједничке институције БиХ, а суверенитет, као највише право одлучивања , остао је у ентитетима (Шта је нама БиХ).

Творци тог и таквог споразума предвидјели су да њихов „плод“ назван Дејтонска БиХ живи десет година. Зато су га већ од 1996. г. почели мијењати путем насилног или изнуђеног преноса овлаштења са нивоа ентитета на заједничке институције БиХ а све у покушају да створе државу БиХ, коју је (потписник ових редова) прије двадесетак година називао немогућом државом.

Ево, двадесет је година како је 5. и 6. априла 2004. године, као „гром из ведра неба“, одјекнула „чаробна“ ријеч – референдум. Тог дана 5. априла потписник ових редова написао је саопштење „Народ се пита“ тадашњег Удружења грађана „Заједно до истине“. У њему се између осталог каже: „Уколико се настави са гажењем овлашћења Републике Српске добијених Дејтонским споразумом и насилном смјеном легално и легитимно изабраних српских политичара од стране високог представника, Удружење ће покренути иницијативу да Народна скупштина Републике Српске распише референдум на којем би се грађани Српске изјаснили да ли су за њено издвајање из, како смо увијек говорили, наметнуте БиХ. У саопштењу се наводи и да ће народ питати Педија Еждауна (тадашњег високог представника) гдје смо ми, Срби и Република Српска у европским интеграцијама.

До 2006. године Удружење „Заједно до истине“ (а од 2005. г. ново удружење Србски народни покрет – Избор је наш) посјетило је свако веће мјесто у Српској и уз поруку „Одбранимо себе, одбранимо Српску, дајмо свој потпис и издвојимо је из наметнуте БиХ“, прикупило 50.000 потписа грађана који траже да Народна скупштина распише наведени референдум.

У периоду у којем се изашло из рата и српски народ „спустио руке“ нијемо посматрајући како се развлашћује Република Српска а странци изненађени са којом лакоћом српски политичари то рзвлашћивање реализују, што силом, што уцјенама. У таквом амбијенту 5.априла 2004. године „ударио је гром из ведра неба“.

Дакле у времену кад је народ „спустио руке“, а нико од српских политичара није пружио отпор нестајању Дејтонске БиХ (истицао је и предвиђени њен употребни рок), покренуте су многе активности и догађаји у вези стварања амбијента у којем би дошло до мирног раздруживања Муслиманско-хрватске Федерације и Републике Српске. Кажу, слика вреди као хиљаду ријечи, зато молимо читаоце да погледају малу фото галерију. Те и такве активности нису остале незапажене од стране ОХР-а, Високог представника (својевремено су биле тачке дневног реда ПИК-а које су се тицале активности Покрета), чак су свјетски медији кроз кратке вијести све то преносили:

На Западу се од 2004. године почело причати да Република Српска хоће да се „одцијепи од БиХ“.

Тек прије неколико година разумјели смо шта смо урадили и значај реченице човјека странца, упућене потписнику ових редова: „Нисте свјесни шта сте урадили за свој народ“. Младен Иванић у једној телевизијској емисији љета 2022. године рекао је „Народ није свјестан колики је притисак Запада на српске политичаре био до 2004. године“. Питамо све шта се то десило у тој 2004. години када је притисак нагло опао ? Ми кажемо „чаробна“ ријеч референдум. Идеја о референдуму који значи слобода успоставила је метафизички однос са српским народом који је привучен поруком „Одбранимо себе, одбранимо српску“, устао и са радошћу дао свој потпис за издвајање Српске из наметнуте БиХ.

Прагматичан, вјешт и храбар политичар Милорад Додик (јуна 2006. године), тадашњи премијер, видјевши да је српски народ срцем за референдум, а да ОХР и Високи представник не испуњава жеље Бошњачког конгреса Сјеверне Америке и многих бошњачких политичара да потписника ових редова, као покретача иницијативе за референдум, ухапси, а НВО Српски народни покрет – Избор је наш забрани, наставио је да изговара ту чаробну ријеч, Референдум, којом је учврстио своју власт у Републици Српској.

СНП –Избор је наш и његов предсједник (потписник ових редова) веома је захвалан тадашњем премијеру Милораду Додику што је показао храброст да носи ту величанствену идеју референдума, што значи слобода Српској. У противном, да није било таквог српског политичара, ми као покретачи идеје из невладиног сектора, били би и остали утописти који су пуно тога дали, али без коначног политичког резултата.

САД јесу хтјеле централизацију БиХ и фактички нестанак ентитета, али не по сваку цијену. У времену у којем се разбила СФРЈ, а САД оствариле значајне циљеве, српски народ је остао дубоко незадовољан, јер као највећи, најважнији и историјски народ на простору бивше СФРЈ нема ријешено своје национално питање, а неки мањи народи су то урдили. САД нису хтјеле да уђу у неконтролисане процесе и нове сукобе, зато су са пажњом и значајем приступиле анализи ситуације у Дејтонској БиХ произашлој 5.априла 2004. године од када је покренута прича о референдуму и продужиле живот Дејтонској БиХ. Скоро годину дана није било притиска на српске политичаре, хтјели су да виде ко стоји иза иницијативе, ко је финансира и која је снага. Због тога се 2005. године могао и одбранити МУП Републике Српске, када су се српски политичари почели одупирати преносу овлаштења на заједничке институције БиХ. И живот Дејтонске БиХ је продужен.

Већ у самом почетку дјеловања СНП-а Избор је наш, спознали смо да је преломна тачка за будућност народа на овим просторима прихватање чињенице да је Дејтонска БиХ, по свом уређењу, државна заједница која нема територију. Територију ( шуме, воде, земљиште...) имају Муслиманско-Хрватска федерација и Република Српска у односу 51 према 49 процената територије бивше југословенске Републике БиХ. Правно проблематична и нелегитимна одлука Уставног суда БиХ о конститутивности сва три народа (Бошњака, Срба и Хрвата) на простору оба ентитета руши темеље Дејтонског споразума и чињеницу да је тим уговором Муслиманско-Хрватска федерација (настала Вашингтонским споразумом 1994.) политичко-економски ентитет Муслимана, Бошњака и Хрвата, а Република Српска да је политичко-економски ентитет српског народа. У оба ентитета, подразумева се, да су сви остали имали сва највиша права као национална мањина, како је то и у државама Западне Европе. Таквом нелегитимним одлуком Уставног суда БиХ створени су услови да се на неправи начин уђе у процес централизације БиХ и нестанак ентитета, мијењајући друштвено и политичко уређење Дејтонске БиХ. Самим тим ентитети губе суверенитет као и територију, а што су добили Анексом 4 Дејтонског споразума. Спознали смо и да је најважнији циљ Свијетског центра моћи на нашим просторима, да српски народ, на ивај или онај начин, убаци у НАТО и да га супростави братском руском народу. Свијесни смо и да иза процеса централизације БиХ и нестанка Републике Српске у суштини не стоји муслимански, бошњачки народ и њихови политичари, већ центар свјетске моћи са Запада који жели да наметне неправедну глобализацију, пороби човјечанство и загосподари свим свјетским богатствима. Да би остврили те циљеве највише се служе „инструментом“ којег највише воле, „завади па владај“. Зато је 2015. године у Савјету безбиједности УН-а предложена резолуција о геноциду у Сребреници (Србима православцима и Бошњацима муслиманима). Доношење такве резолуције у Савјету безбиједности УН спријечила је Руска Федерација Али они не одустају. Најављено је да ће овога пута Њемачка, у Генералној скупштини Уједињених Нација предложити наведену резолуцију. За гласање у Генералној скупштини УН-а не постоји вето сталних чланица Савјета безбиједности. Таква резолуција имала би за циљ да се постави непремостива препрека за добре односе и сарадњу између Срба и Бошњака, а онда Русије и Турске, Православља и Ислама. Што ће рећи, да православље и ислам, као и друге основне религије, имају заједничког непријатеља у виду Центра светске моћи који спроводи неправедну глобализацију, уништава традиционалне, а намеће накарадне вредности.

Од огромног је значаја да се Српска одбрани, не само за српски народ, већ и за човјечанство, посебно на Западу које жели бити слободно. Слободна Република Српска им је примјер и нада да и они могу направити подвиг. Српска иако мала и по броју становника, показује жељу и снагу да се одупре и одбрани свој живот постојања у слободи.

Једног дана слободно човјечанство славиће 9. јануар када је 1992. настала Српска Република.

ФОТО

Бања Лука, 17.3.2006; Протестна шетња

Бања Лука, 15.6.2006. Акција Српска зове
(https://plebiscitrs.org/sajt/index.php?option=com_novosti&id=22&)

Бања Лука, 29.03.2007; Шетња Бањалуком и предаја потписа НС РС за расписивање референдума (https://plebiscitrs.org/sajt/index.php?option=com_novosti&id=114)
2007. година; Помоћ за Србе са Косова и Метохије