Конфереција за новинаре у Тањуговом пресцентру

Доброчинство, експлоатација или инвазија; може и овако - Сви имају право на све

16.07.2012. год.

У Призрену сам, царском граду.

Гледам Синан – пашину џамију. Пријатељ ми каже да је та џамија саграђена од камена, који су добили рушењем манастира Светих Архангела – задужбина цара Душана. Улазимо у златару, преко пута џамије. Причам српски и купујем, мали сребрени крст. Плаћам га српским динарима. Продавац љубазан, пита ме одакле сам. Кад смо изашли, пријатељ ме пита јесам ли видио фотографију сина који је погинуо у УЧК! Седамдесетак метара изнад, преко пута цркве св. Георгија, у посластичарној пијемо њихов традиционални освјежавајући напитак бозу. Да, прије тога били смо у тој цркви св. Георгија. При улазу у порту дочекала нас је униформисана Шиптарка, која је ваљда ту да чува цркву, која је обновљена, послије скрнављења 2004.

Прелазимо преко рјечице Бистрице и одлазимо ка цркви Пресвете Богородице Љевишке. Испред цркве контејнер – канцеларија. Униформисани Шиптар нам узима пасоше и ми улазимо у цркву, која је много оштећена. На једном дијелу зида скинут је један слој набаче, испод које се указао дио фреске. Поред натпис да је фреска из периода прије краља Милутина. За вријеме Отоманске империје била је претворена у џамију.

Сјетих се размишљања, како Срби величину и снагу о себи имају утиснути у своју подсвијест. И зато су јаки индивидуалци, који се, кад немају Бога у себи, окрећу деструкцији. Уништавају сами себе, или другима помажу да их они униште. „Велможе, проклете им душе, на комаде раздробише царство.“ Та свијест, или подсвијест, о властитој величини, доводи нас у понашање „старијег брата“. Због осјећања личне величине и богатства, када неко други присвоји културно, или било које друго богатство, Срби га се одричу. Дају му га као млађем брату.

Зато вјерујем док је год новог хрватског језика, па и пјесама које пјевају, неће нестати старе српске ријечи и пјесме.

И у том размишљању и друге мисли су ми почеле навирати. Творац тих мисли нисам ја. Већ одавно сматрам да човјек само понекад ствара своје мисли, али зато доводи себе у стање које је пријемчљиво за мисли које долазе са „једне, или друге стране“. Зато ријеших да те мисли забиљежим.

Долазећи у Призрен, примијетио сам изградњу ауто пута. Кажу, импозантан ауто пут од Приштине до луке Драч и Тиране. Финансирају га углавном Американци, који врло строго надгледају радове. Извођачи су неке хрватске фирме, али и домаће, чији су власници Тачијева родбина.

Мисао дође: То је пут доброчинства, експлоатације, или инвазије.

Доброчинства је увијек било и биће. Ништа ново, али мало вјероватно.

Експлоатација је честа појава у људском друштву. На КиМ се налазе огромна природна богатства. Од 105 различитих минерала на планети (у вријеме кад сам ја о томе учио), у руднику Трепча налазе се 73. Читаво КиМ богато је рудама, ријетким металима, а угља, који се може површински експлоатисати, има у огромним количинама. Споменути ауто пут би сјајно послужио за превоз разних квалитетних сировина до луке Драч, а онда даље.

Инвазија није честа појава, али је у људској историји константа, која се јавља у различитим временским размацима и праћена је одређеним правилима. Сјетих се мисли када је Барак Обама изабран за предсједника САД. Малобројнима сам говорио да то значи заокрет политике САД према исламском свијету. Кроз подстакнуте сукобе на власт у многим муслиманским државама доћи ће радикални ислам (муслиманска браћа), а онда га и ујединити.

Грађански рат, смјена режима, Тунис, Египат, Либија, Сирија, Иран... Све мора успјети. Задржаћу се само на Либији. Гадафија су прије четрдесетак година исти довели, и на сличан начин га уклонили. За њега очигледно важи она библијска „Ко се мача хвата, од њега и пострада“.

Сценарио је: медији, пропаганда, санкције, блокада новца, врбовање појединаца из режима, договор са радикалним исламом (муслиманска браћа) о заузимању власти. Војна подршка. У Либији је, у оквиру НАТО-а, из државолике Дејтонске БиХ у једном таласу отишло по двадесет младића Срба, Хрвата, муслимана. Једног Србина метак је погодио у главу. Сахрањен је у околини Бијељине. Ништа о томе нема у јавности, јер младићи потписују уговор у којем се забрањује свака прича за јавност.

У таквој ситуацији, Русији није паметно да брани режиме, које су својевремено САД подржавале, нити да учествује у насилном довођењу радикалног ислама на власт. Остаје јој, да се уз друге државе, путем међународних организација (УН прије свега) залаже за међународно право и да инсистирају да су такве активности (смјена режима) унутрашња ствар независних држава. И када је у питању Сирија и режим Башара ал Асада, Русија му може помоћи на много начина, али Сирија неће бити црвена линија због које ће Русија директно ући у рат против САД и НАТО, или, још прецизније, против надгрупе која има САД и НАТО као полуге присиле. Та надгрупа има за циљ да сруши садашњи свјетски поредак, и успостави нови. Свјетску владу, једну свјетску религију, једну монету, или можда чак без ње, један језик...

Да би то урадила, треба да изазове велике ратове, неимаштину, губљење радних мјеста, глад, болест, хаос, губљење смисла... Да би људи у таквом стању завапјели, пожељели и позвали ко год може нека наметне мир. Надгрупа је такво стање створила и онда га разрјешава.

Дакле, грађански ратови у арапским државама, довођење радикалног ислама на власт и његово уједињење. Жртвовање Израела као државе, инвазија ислама на Балкан морем до луке Драч, а онда „ауто путем инвазије“ на Балкан и даље за Русију. Западна Европа неће бити поштеђена. „Лука Драч“ се може наћи и на Пиринејском полуострву, француској обали. Неко би могао рећи да ће, у евентуалном сукобу САД и Русије, страдати ислам.

Уз наведени сценарио уклапа се критика, компромитација и борба против највећих религија свијета, како би се све довело до апсурда и остварили циљеви новог свјетског поретка.

Ова надгрупа водила би се принципом сви имају право на све што се налази на планети Земљи. Нажалост, то право би се остваривало силом. „И вук на овцу своје право има“.

И још сам у цркви, гледам у фреску Господа Исуса Христа. Знам да мисли често нису реалне, оствариве, од кога год долазиле, и то ме радује.

Највећу утјеху ми, ипак, даје мисао да нас Бог узима кад смо најбољи, јер зна Он какви бисмо били и како бисмо се понијели у свим ситуацијама. Тако и људско друштво још није доживјело свој максимум, да би нестало.

П.С. Овако штур текст написах не само зато што сам био у журби, и што крећем на нови пут.

Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП - Избор је наш