Пред нама је једна  велика непознанца:да ли ће држава у доследном спровођењу Закон о родној равноправности што подразумева кажњавање оних који га  крше морати да  ангажује прислушкиваче и пријављиваче.

Ако  се  уз помоћ  Закона о родној равноправности  и казни обезбеђује примена новог родно сензитивног језика  било би правдено да се усвоји закон о равноправности матерњег језика,па да се кажњавају и они који га не примењују.

Пише:Милорад Антонић:

Дакле у  питању је нови изазов.Примена Закона о родној равоправности.Како се приближава 20.мај о.г.када исти ступа на  снагу тако се отварају и нови,по свему судећи,тешко решиви проблеми. Један од њих,заправо и највећи,је како ће законодавац знати да ли у свакодневној комуникацији користимо наметнути језик? Проста претпоставка да од 6.664.449 становника државе Србије пола њих (3.332.224 милиона) оберучке и пуних уста прихвати новокомпоновани језик а од друге половине биће ваљда пола , тачније (1.666.112 милиона)оних који воле  свој  српски матерњи језик.Е та половина биће велики проблем за праћње,тј. за контролу  примене овог закона. Практично како ће држава знати да ли и колико број  људи поштује,односно не поштује овај закон.Још практичније је питање како ће се спроводити казна у пракси (2 милиона динара и затворска казна, коју предвиђа Кривични законик,  до 5 година) уколико  је кривично дело  почињено због повреде родног идентитета,што према адвокату мр Момиру Радић  значи да се  „на тај начин  крши и начело предвидивости и правне сигурности.“

Наравно,као што је на недавном начуном скупу одржаном у Народној библиотеци Србије, под називом  „Српски идентитет, српски језик и Закон о родној равноправности”, нагласио мр Момир Радић, адвокат, да између осталих пробелма „постоји и могућност настанка ошштег хаоса и немогућности рада … многих институција:“

Поред поменутог можда још већи проблем, ако држимо до равноправности као основног начела нашег Устава (Члан 15. Држава јемчи равноправност жена и мушкараца и развија политику једнаких могућности.) је  тумачење заговориника овог закона да свака особа,тј.жена  има право да изабере да је зову  онако како њој одговара,што ће рећи да јој не смета и да јој припада право да њено занимање зовемо женским родом.

Јер веома је чудно. Ако је право особе да изабере да не буде „писац“већ  нпр. „пишчица“ (без обзира да ли је то исправно или не,али та особа не жели да буде „писица“,“списатељица““,писачица“…)јер тој особи се то допада,  онда и та особа која јој се обраћа има право да изабере како ће да је назове.

То би требало  да значи да морамо  имати и равноправне законе. Па пошто већ не поштујемо уставну обавезу из Члана 10. Устава Србије да је “У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо”,а поштујемо и усвајамо нове законе као што је овај о родној равоправности по коме се кажњавају они који   га не спровде,  хајде да усвојимо и закон о равноправности матерњег језика, па да се кажњавају и они који га не примењују,тј. не говоре матерњи језик.

Како год да је једно је сигурно.У свим законским претњама и неприродним насилним радњама исход може, као код свих језика који се не користе у свакодневном животу, да буде одумирање истог.

Наравно исту судбину одумирања може да доживи и српски језик. Прецизни посматрачи у томе виде већу опасност имајући у  виду чиненицу да у српском језику већ одавно царују стране раечи .Судибну да се наш матерњи језик поптуно потисне стручаци виде у нашој благонаклоности и просто неодољивој потреби за коришћењем страних речи чак и тамо где то није потребно. Млади већ увелико не кажу да иду на састанак већ на „дејт“,они „фурају“,они оно што им се допада “лајкују“,гину због „селфија““ за њих је нешто „кул“, “учинковито“…итд.итд.!

Крајње је време да  тамо негде неко,можда баш на адреси на којој се  налазе институције којима се Адвокатска канцеларија Радић обраћа већ дуже вемена,у јавност изнесе позицију,стратегију, обавезу….Ма чија да је и како год ту стретигију  назвали у  јавности  не би смело бити ћутања о тако важним ставрима. А важно је јер ће језик који обезбеђује Закон о родној равноправности на мала врата  по природном току ствари рађања и одсратања генерацијама које долазе бити матњерњи језик.

  

Докле год живи језик, дотле живи и народ

Или јесте или није  наш национални интерес да штитимо  српски језик као наш матерњи језик?А мишљења ис таови  грађана Србије гурнута су на маргину.

Да ли је место и време да се  на тим релевантним адресама  има у виду чињеница да је настанак српског језика везан за процесе  „диференцијације унутар групе словенских језика, која је убрзана након словенских сеоба током 6. и 7. века, након чега је отпочео процес диференцијације унутар групе јужнословенских језика, који је довео до стварања српског и осталих сродних језика.“(https://sr.wikipedia.org/sr- )

Да ли негде неко размишља,зшто је небитно што су толико векова  генерације Срба уложиле труда,знања жеље и енергије  да говоре, пишу и стварају на српском језикзу?! Која је вредност тог новог родно сензитивног језика који нам је подметнут у закон као кукавичије јаје.И  загарнтована му је примена  и даљи опстанак.

Обзиром на све што смо применом српског матерњег језика кроз разне видове стваралаштва постигли народ би се упитао па зашто смо се свих ових векова трудили и борили  и  „дигао руке“ од краве која даје 12 литара млека али се ритне и проспе га.

Изгледа да смо заробљени потребом  макар и на своју штету,да се другима докажемо,Можда из ове забележбе Академске српске асоцијације о томе  шта матерњи језик значи у животу сваког човека ипак мопже да се и зв уче поука : „Матерњи језик је, како му само име каже, језик који смо научили од мајке или нама блиске особе, али и језик са којим се нека особа идентификује, језик на коме се науче прве речи, прва слова, језик на којем мислимо, којег усвајамо природно без да похађамо часове, и то као облик вербалне комуникације. Матерњи језик је део нашег идентитета, народа, наше културе и традиције. Значај матерњег језика Вук Стефановић Караџић истакао је рекавши:

Jезик је хранитељ народа. Докле год живи језик, докле га љубимо и поштујемо, њим говоримо и пишемо, прочишћавамо, дотле живи и народ који се може међу собом разумевати и умно сједињавати, не прелива се у други и не пропада.

Како бисмо очували матерњи језик, потребно је да се он говори на говорном подручју које носи тај језик, али и широм света где су матерњи говорници тог језика, потребно је поштовати свој језик, чувати га и неговати кроз свакодневну употребу. Не заборавимо наше дијалекте, архаизме, а са резервом усвајати и користити нове речи, туђице и све учесталије англицизме.“

Дакле,уколико  ми  овдашњи Срби будемо доследни Србима од пре стотињак година, нови закон и његов некрштени језик може и без одлуке Уставног суда која никако да стигне, да не заживи у жељеном обиму.

Али тај зрачак оптимизма веома брзо се урушава пред познатом потребом међу нама да се делимо(што овај закон увелико поспешује ) , а  дубље посматрано „сервиран“ је баш у време дубоких подела у нашем друтшву.То наше постојеће жалосно стање опседнутости, што личном промоцијом да будемо авангарда,што потребом за зарадом  на лак и једноставан начин,под условом да је на туђу штету,  послужило је многима да и у овом терену кулкулишу и праве  стратегију разарања друштва. Језик је за то веома плодно тле.

Победа  у борби без противника

Подоста је чудности у доношењеу овог Закона. Утисак је да, као што „Касно Марко на Косово стиже“,су и институције и реакције на овај закон  закашњеле .Од 2021.када је поменути закон усвојен до данас могло се далеко више и садржајније урадити. На ћутање институција система,без обзира на успешно одржан  научни скуп   под називом  „Српски идентитет,српски језик и Закон о родној равноправности”,увек се можемо упитати а зар је требало толико времена да се саберемо?“Јер обично човек као р азумно биће чеше се тамо где га сврби,лечи то штоп га боли,бори се за то што воли.У овом случају наш матерњи језик и његово затирање није нам засметало. На све,па и ово што колико толико пишем, може се гледати као наше чувено,нема проблема.

А проблема,ипак,има. Јер неизвеснот опстанка српскох језика је ипак извесна. Можда звучи претерано параноично,али  све личи на то да је заправо и био циљ створити и недоумице  и хаотичност и могућност различитих тумечења и ставова, па све до подсмејавања апсурдности овог закпона. Међутим корову то не смета.

О продубљивању подела верћ се помињу разне „шеме“. Питање са почетка овог текста о немогућности правденог кажњавања оних који не поштују овај закон у јавности може,као што је поменуто, да произведе велике поделе,нетрпељивости, али и да изазива сумње и могућност отварања расправа и судских процеса по сисетму „пси лају а каравни пролезе“ тако што се увек може поставити питање како је „државни орган“ знао да је неко  прекришио закон усвојој породици, у ресторану седећи са пријатељима, фризерском салону,болници,на пијаци. Већ се може чути од „увек добро информисаних“ да ће    држава уз помоћ напредних технологија организовати прислушкивање путем телефона. Али и да ће се и зродити велики број доушника. А уколико се доушници сами не организују, држави једино што преостаје да сама направи мрежу „прислушкивача“/ “прислушкивачица“(они који ће помно пратити наше изговарање и у тренутку када се увери да не користимо нови језик, пријавће нас. Тог тренутка „прислушкивач“ /“прислушкивачица постаје „пријављивач“/“пријављивачица“и шта дрго него сходно Закону о сензитивном језику брзом брзином уследиће изалазак на терен „утеривача“/“утеривачица“-казне.

Напомена:„прислушкивачи“/“прислушкивачице који постају „пријављивач “ /“пријављивачица морали би бити неприметни ,али то задире у неке друге сфере, па није искључено да се и постојећи закон који гарантује слбоду кретања укине или да се нови стави изнад Устава као шпто је стављен и овај о родно сензитивном језику.

Имајући у виду напред изнете бројке о могућем броју становника Србије који ће што грешити што не прихватати нови језик а оба случаја подлежу казни сви су изгледи да би државна казна била више  напуњена него што је ономад са пензионерима била.

Истовремено то би било први пут да Србија има  користи од подела.

Све у  свему друге стратегије а  ефикасне од ове за сада још нема. А обзиром да је Србија озбиљно пришла овом проблему на шта указује  поприлична незаинтересованост  законодавца и Уставног суда на захтеве и предлоге да се овај закон укине макар оне које је поднела Адвокатска канцелариоја Радић, изгледа да је решеност државе да се однегује тај нови језик,па макар га уместо матерњи звали маћехин језик.  Искрено мислим да, без обзира на труд и љубазност маћеха, деца маћехе никад нису доживљавале  са толико топлине,а у овом језику бар у та 72 родна назива  (џендера) осећа се велики недостатак сродства са људским особинама,сувопаран,  је некако свемирски и апстрактан. Док  читате те „џендере“ имате утисак да су  спремани за живот на некој планети.Једноставно нису из нашег рода и порода,оног топлог материњег гнезда. А ако га будете говорили и веровали у њега сигурно је да  нећете ни помислити да вас је мајка родила. Уосталом  кад погледате и у позадину усвајња и предлога видећете да се  министарка, која нам га је излегла, понашала  као маћеха. Донела је нови језик, закуцала га  у закон и као што птица кукавица своје јаје постави у туђе гнездо друге птице,па јој она однегује птића,оптишла. Остао нам је,не само језик него и обавеза и претња под казном ако га не користимо без обзира што мало шта разумемо,кад га изговарамо ништа не осећамо,осим да смо отуђени, ништа нас оплеменјује,па му доликује и назив да је језик из  кукавичијег гнезда у чија72 родна назива  (џендера) нема човека.

Приметно је  да  нема назнака да је  држава исто толико решена да поштује чињеницу да треба да заштити постојећи језик који,ако ништа друго а оно бар  то да по неписаном пречем правилу утицаја да наш постојећи матњерњи језик треба заштитити. Јер,као што у Захтеву Адвокатске канцеларије Радић Председнку Државе и Владе  стоји да  и овај нови  језик ,као и сваки други матерњи језик,има: „пресудан утицај на национални идентитет-културу, традицију, језик, образовање, традиционалну породицу, религију и сл. почиње 20. маја 2024. године, ступањем на снагу и потпуном применом чл. 37. и 44. Закона који се односе на обавезну, а истовремено незакониту и неуставну промену свести и вредносних критеријума – образовањем, васпитањем и јавним информисањем.“

У даљем тексту Захтева стоји и ово:

Пре три године, Закон о равноправности полова замењен је Законом о родној равноправности – Draft Law on Gender. Одмах затим Влада је усвојила и Националну стратегију за остваривање родне равноправности од 2021-2030. године. Тим поводом, 14. октобра 2021. године, Влада је јавности послала следећу поруку:

„Визија која се остварује Стратегијом је родно равноправна Република Србија у којој су жене и мушкарци, девојчице и дечаци, као и особе другачијих родних идентитета равноправни…”.

Које су то “особе другачијих родних идентитета” Влада до данас није саопштила, а у јавности се спомиње привремени списак са 74 родна идентитета?

Пре усвајања спорног закона, а након окончања електронске јавне расправе од 19 дана, Министарству и Влади стигао је предлог забринуте деце, односно „Дечијег фонда Уједињених нација – UNICEF-а”, да енглеска реч „Gender” добије следеће значење:

„род означава друштвено одређене улоге, могућности, понашања, активности и атрибуте, које одређено друштво сматра прикладним за жене и мушкарце укључујући и међусобне односе мушкараца и жена и улоге у тим односима које су друштвено одређене зависно од пола.”

Без примедби и без јавне расправе, тако су усвојени и у Закон унети енглески појам „Gender” и појмови настали из њега:

„родни идентитет, родна равноправност, родно осетљив језик, родно сензитиван језик, родно одговорно буџетирање, родна перспектива, родна анализа, уродњавање, родно засновано насиље, родни стереотипи, родне разлике …

Од тада, под претњом кажњавања, сви органи јавне власти и сви други послодавци, са преко 50 запослених или ангажованих лица, морају именовати поверенике/комесаре уз законску обавезу да Министарству и Влади, сваке године до краја јануара, под претњом кажњавања достављају планове развоја родне равноправности у наредној години као и извештаје о оствареном развоју родне равноправности у текућој години, а да и не знају на кога се ти планови и извештаји односе.

Међутим, пресудан утицај на национални идентитет – културу, традицију, језик, образовање, традиционалну породицу, религију и сл. почиње 20. маја 2024. године, ступањем на снагу и потпуном применом чл. 37. и 44. Закона који се односе на обавезну, а истовремено незакониту и неуставну промену свести и вредносних критеријума – образовањем, васпитањем и јавним информисањем.

Предлог ове канцеларије је: Стављање ван снаге Draft Law on Gender – Закона о „родној” равноправности   

Треба веровати да ће  творци/творкиње овог језика потрудити се да  га онима којима  ће то бити матерњи језик  приближе и  да буде употребљаван на подручју где се спроводи. Зато горе изнети предлог о упошљавању каменелона „прислушкивача“ /“прислушкивачица“ који се истовремено претварају у  „пријављиваче“/“пријављивачице“ има веома смисла у тако бесмисленој ситуацију. Да се зна заиста  било је бесмислено уопше размишљати о предлогу који је већина држава одбила. Али изгледа требало је искористити прилику и бити бар у нечему први.Мар и без противника. Била је то одлична победа  без борбе. Шта ће нам противник кад знамо да, колико год између себе једни  другима завидмо толико нас други мрзе. Неки кажу да је то чак мање од степена завидности ових наших према својима јер је веома тешко постићи већи степен завидности од онога који имамо између себе.

Завидим куцама и мацама,па и остлим домаћим животињама.Ништа не говоре а воле свој језик и само захваљујући томе што држе до њега , и што га се не одричу,добију  и имају то што им треба.Љубав и храну. Зато ми овај  други  језик који и људе и љубав не доживљава као вредности личи на језик кукавичјег гнезда.

Наметњем другог језика народу  се одузима његово богатсво

Да ли је богаство језика и богатство народа? Или је један народ осиромашен  кад му против његове воље униште  матерњи језик?

Да ли је  адреса за то питање уважени  презмењак ,a нисмо род(бина) господин Слободан Антонић,који још пре три године  написа да„Што један луд замрси, сто мудријех не могу размрсити“ објашњацвајући тиме доношење Закон о родној равноправности.Тада је г.Антонић упозорио, данас слободно се може рећи свака му је златна, „да ће сто паметних потрошити дане ,ноћи  месеце можда и године, да објасни буд…ма да то ништа не ваља и да неће моћи то како су они замислили“.

Да ли је суштина ове подметачине по ситему кукавичијег јајета и замешетаније спроведене под варјачом извесне министраке која је села  у министарску фотељу за мањине и дијалог  након што је  на изборима добила ненадмашних 0,32% гласова,  да се сада осећамо не само као непрактичност,накарадност већ смо и покрадени-уништено нам је вековно богатсво-пиродно стечена добит,при том непорцењиве вреднсоти  коју наш матерњи језик има?!

Да се разумемо.Знам да има и оних који ће уствридти да матерњи језик у данашње време није суштина квалитетног живота и богатсво које овде нагалашавам,али ево предлажем вам. Пробајте да неког  мајстора  који вам, после поправке  кола,или струје у кући најљубазније  испостави цену своје услуге,а ви уместо да платите отерате га  у материну или га било којом другом речи која није адекватан одговор на њеогву испостав      љену цену увредите видећете како је језик важна ствар и средставо које  утиче на свест ,како диктира понашање,производи радње оних који се тим језиком служе. Због погрешно  изговорене речи, дакле чак и код ненамерних увреда падале су жртве.

Ми који говоримо српским језиком данас смо приморани да прихватамо родно осетљиви уз то неразумљив језик,па пошто сваки језик има моћ да нам мења мишљења сазнања, схватања, поимања и тако  утиче на наше одлуке и понашње не знајући каква ће дејства произвести. Сваки језик производи практичност.Радњу. Спроводи одлуку. Нпр. како да протумачите жену која вам у разговору каже да је „давачица“,да ли ће ваше мисли одлутати тамо где та реч упуће да је давачица љубави.Зато будите опрезни пре него јој понудите  хотел , тражите да ли има чланску карту  можда је  добровољна давачица крви. Овај закон зна и за казне,које вам такође могу променити мишљеље ,чак до тог нивоа да се упитате да ли сте то што јесте и што сте до сада били.

Или да питамо Уставни суд Србије са мало проширеним питањем .Ако је богатство језика богатство и једног народа питање би могло да гласи:

Пошто је народу Србије наметнут Закон о родној раноправнсоти и тиме му  се плански,а изгледа и на неуставан начин, одузима део његовог богатства-језик, ко ће да сности  трошкове изгубљеног богатства овог народа? Јер тим чином  ововом народу је ускраћена могућност даљег располагања стеченим богатсвом и истовремено увећање истог.Чињеница  је да то овај народ може реализовати  само на свом матерњем језику.

Потупак Уставног суда те године када је тај закон у скупштини угуран народни посланик Ђорђе Комленски је за скуптинском говорницом изјавио: „Колико је мени познато, 2015. године одустало се од оваквог назива закона, јер је владин Секретаријат за законодавство указао тадашњем текстописцу или евентуално предлагачу закона да Устав не познаје категорију родне равноправности. Колико ја знам Устав се није променио…“

Али ,ништа од тога“.Као што нема адекватног одговора и реакције на Захтеве и примедбе  Адвокатске канцеларије Радић.Нпр. у допису од 18.04. 2023. од Уставног суда  ова канцеларија затражила је одговоре на питања зашто:  „ Уставни суд од 1. јуна 2021. године до данас није поступио по нашим иницијативама за оцену уставности Закона о родној равноправности (Law on Gender Equality – према званичном Владином називу) и Закона о изменама Закона о забрани дискриминације – кровних закона за промену свести и идентитета нашег народа“,Зашто се  Народна скупштина, од децембра 2021. до данас, није изјаснила на захтев Суда у вези поднетих иницијатива.“

Језик као ванбрачно дете

Можда је неко задовољан одговором  Председнице Владе, да: „Закони су у потпуности у складу са Уставом и нашим друштвом, нашом отвореношћу“;

Можда јесмо отворерни,али шта то значи,да наше особине треба максимално искористити,да то  није можда злоупотреба,и наметнути нам,терет је  лагана категрија! Можда су то те европске вредности које се сеју само у Србији. Или смо само слепи код очију,глуви код ушију.А подсећања ради,кучићи и мачићи знају и без једне једине речи да траже да једу, да иду у шетњу.И вековима срећни су.Ми не знамо ни једну једину реч новог закона а треба да га прихватимо и још да будемо захвални што нас смо кажњавају.Само да не траже још више од тога!

Признајем да све ове писаније о проблемима који нас чекају у народу још нису доспеле до нивоа  забринутости. По ситему одлагања проблема,а мало их је,навикли смо да преживљавамо све до судњег дана. Судњи је у мају ове године када ће сви овде поменути а које смо сматрали дужним да нам дају одговор,а поготово да донесу решење , говорити па то је Влада усвојила,то је закон,а закон мора да се поштује.

А то што народ нико није питао на чистом српском језику  да ли сте за то да мењамо  српски ејзик у роднооосетљиви или родниосензитивни ејзик,није  битно.  Бито је толико да би и томе требао референдум да се спроведе,а не  као много шта до сада завршава као нед…..но!

Или  можда  треба да следимо ону поруку  Александра Ламброса  „Упоран, као Гордана Чомић на државној сиси“и ми треба да будемо упорни. Да тражимо и бранимо  своје највеће богатсво -јзик, јер само њиме,  док још има оних који га разумеју, можемо  да објаснимо  каква је судбина   народа који нема свој језик.

Уставни суд коначно и дефинитивно јер Устав гарантује,како  гарантује примену српског језика, статус породице, слободу вероисповести, и очување достигнутог нивоа људских права итд.тако што  и један Закон  усвојен мимо народне воље  ставља изнад њега. Зашто је то битно? Зато што Прописи морају бити хијерархијски усклађени са Уставом, јер  “виши пропис по снази руши нижи пропис по снази” lex superior derogat legi inferiori).

И оно можда најважније који ће језик бити  матерњи  језик оних који се роде 20.маја 2024.године и надаље још је непознаница. Министарка која то више није али је јаје подметнула у туђе гнездо (можда ову земљу не осећа као своју) и из кога се излегло њено   „ ванбрачно дете“ које чак ни она неће моћи да научи говорити новим родносензитривн.

Ко зна колико  у овом тексту има погреших речи?!По новом закону.

Најновији Захтев Адвокатске канцеларије Радић Уставном суду Србије

 

 

Извор: Седма Сила

---