Историјска непромењивост међуљудског поништавања

20.01.2024. год.

ЗАПИСАНО ПО ЧИТАЊУ РОМАНА МАНДАТ ЂОРЂА СИБИНОВИЋА

АУТОР: Видак М. Масловарић

У бескрајном лавиринту настајања и нестајања од прапостања актери се смењују по неком неприкосновеном усуду, а од првих записа на глиненим плочицама до дана дањег запамћена су сведочења о њиховом трагу или нетрагу, о учинку често заметеном историјским слојевима, који се у неком континууму на маргини дневног живота приказују као давно прошло, а као да се никад из видног поља генерацијама није отимало. Управо на тој разини у новом књижевном подарју – роману МАНДАТ, Ђорђе Сибиновић параболично, из бруја века у коме живи и ствара, профилише давно прошле догађаје и уводи их у паралелни ток са догођеним у овом веку, дефинишући свеистину да се у међуљудском сукобљавању суштински ништа није променило изузев технолошке напредице у којој су средства за међусобно поништавање доведена до неслућених размера, а ововремене житеље планете увела у мономанију која га ближи ништости, која га – изгледно је нажалост, врло скоро може вратити у ледено доба и тако на месту почетка затворити круг. Отуда су сентенције које Сибиновић структурише у овој прози широко разуђеног – антологијског формата добар предујам за промишљање о судбини света коме доиста, народски речено, прети пропаст – Он ће рећи „обезличавање“ после којег о изгубљеном или добијеном није могуће зборити, будући да се све претвара у банално сабирање стварног и могућег иза чијег знака једнакости не стоји ништа.

А шта је доиста стварно? Стварано је и достојно поштовања Сибиновићево настојање да учини брану забораву коме смо усудно склони и да из једног од давних немилих времена читаоцима приближи лик и дело Петра Николајевића Молера, сликара (по чему је добио надимак) и народног трибуна који се у Првом српском устанку нарочито истакао у сукобу са турским бојовницима у бици код села Јеленче, о чему Сибиновић даром литерарног искусника аутентично и надахнуто збори пратећи истовремено идеју младог уметника Меше у настојању да студије заврши радећи драму о овој знаменитој историјској личности, да кроз драмско саопштавање прикаже његов ратни учинак, нарочито током Лозничке одбране 1813. године, када је, због недостатка мастила, својом крвљу писао писмо устаничким вођама.

У даљем току саопштавања Ђорђе Сибиновић шири приповедачки распон и надахнуто, и историјски утемељено, слови о Молеровим „паралелним световима“ током устаничких усхита иза који је маштао слободу превиђајући, притом, да није све за један дан, да је до ње, испоставило се, било дугог пута и смрти на претек; јер му се у неком тренутку измицала контрола над устаничким догађајима будући да, како каже Сибиновић „у боју нико не одлучује о својој судбини“, разуме се ни Молер, посебице има ли се у виду да је реч о личности која није трпела припадање било коме те ни њега у њему, јер је не дуго потом био обеспућен до суровости. Проценијум на коме се ширила његова слободарска мисао сужавао се а крупни корачаји постајали све краћи,џс уводећи га у бесмисао огрешења које није починио да је Она за коју се борио „постала губилиште и рођена туђина“. У питању су индикативни пасажи који мислеће суочавају са чињеницама које није могуће опонирати – да се кругови људског усуда отварају и затварају без неке изгледности да је ишта могуће изменити. Догађаји поткрај прошлога века који су нас обескућили и многе проскитали део су свеистине коју Сибиновић инкорпорира у ткиво романа, опомињући да транзитивност ратних похара не јењава из века у век.

Читаоцу ће посебно бити занимљив породични рам у коме функционише прагматичност оца Радована и унутарња побуна његовог сина Меше, талентованог уметника према „потискивању“, прећуткивању историјских незаобилаза (Молер је један од њих) пред „комформизмом“, превиђајући притом да смо и у оваквим изгледним ововремениим околностима непрестано изложени „самовољи и тиранији“светских и домаћих моћника, а то нас, нажалост – непрестано из века у век суочава са чињеницом да се свако са својом муком „забавља“ не верујући да, како Сибиновић записује на првим страницама романа, „човек човеку дугује људскост, а у њу стаје све што се може помислити“. Али, историјски гледано, није нити ће икада бити тако. Јер, како сентенциозно слови Артур Шопенхауер „да је човечанство одувек било разумно, историја не би била дугачка хроника глупости и злочина“. Да је другачије. сваки људски створ би за време свог животног мандата учинио бројна благодарја и не би при сваком искораку на најригиднији начин био опониран труд који га чини усправним, не би се „колевка слободе и смрти“ неприкосновено њихала у паралелном смеру.

Ђорђе Сибиновић добро разуме учинке „пакости, зависти и сујете“ и управо дивитом истеклим из његовог опомињућег пера сведочи и читаоца подсећа на погубни учинак таквих људских устопника на свеколики живот, пре свега оних који су налик Молеровом настојању покушавали да сачувају част и достоијанство, а завршили заогрнути тамом историје.

Суштинска запитаност о чињењу и не чињењу, будући да се и једно и друго квалификују као радња, могла би да буде сведена у на рецепцију правде и неправде, на моћ узимања и давања, има ли се у виду да су, филозифски гледано, прирођене и неодвојиве од људске суштости, без обзира на правила која су често струковно дефинисана и делују као лимитирајући фактор у тематској проблематизацији коју у овој кажи, рецимо, млађани Меша нсастоји да демонтира и уведе у реалан поредак, без обзира на прагматичну родитељску опоруку, разумевајући да „судар не може значити нови живот ни за оне којки га преживе“. Јер, извесно је да су у међуљудском сукобљавању, без обзира на изгледност његовог краја, све стране на губитку.Управо на тој мисаоној равни Сибиновић уводи у запитаност „где су нестали људи“, ваљда они који би реално могли да обзнане бесмисленост „шизеле“ и „смиреле“ поткрај двадесетог века који је печатио свеколикост и истовремено произвео студност при помисли да и у времену демократије коју смо живели и живимо сви „чекамо припадајући гелер“, а читаоца упућује на помисао дасе социографија хроничара од прапостања до дана дањег није мењала, да су ратови и пострадања непрестани људски социјус.

Међутим, и у таквим околностима Ђорђе Сибиновић не чини постраничном моћ емоционалног учинка, ону младалачку узнетост која надраста све фригидности ововремена и пројектује односе изван свакога зла, и у оним тренуцима када се оглашава ваздушна опасност и једно у низу обездушења које смо живели у бетонским грудобранима, неко ће рећи грудоболима, у којима је вољно и невољно наступајуће пролеће „пробијало опну напетости“.

Сибиновићево метафорично отварање на првој страници романа, ситуирано на флотацијском јаловишту, опредмећује, скоро би се са сигурношћу могло рећи – целоживотно људско тумарање кроз „живо блато“ у коме, или на коме, како каже, успева само „сирова нагота“.