Пише: Свештеник Миладин Митровић

 

Данашњи турбулентни догађаји и кризе у међународним односима у великој мјери су детерминисани не само брзим технолошким промјенама већ и невољношћу Запада да се помири са губитком глобалне доминације.

На први поглед може изгледати чудно што многи савремени аналитичари који прате актуелне процесе у Европи врло често у својим анализама помињу Освалда Шпенглера, њемачког филозофа, тачније његову сензационалну монографију “Пропадање Европе”, објављену послије пораза Њемачке у Првом свјетском рату.

Према његовом концепту, западна култура је доживјела свој процват током ере феудализма, а са преласком на капитализам у 19. вијеку, она је ушла у фазу опадања и постепеног изумирања. Без обзира на то што се неки западни социолози и политичари 21. вијека свјесно дистанцирају од апокалиптичног пророчанства Шпенглера, ипак и они не могу да не признају чињеницу да западна цивилизација у цјелини, а посебно земље западне Европе, проживљавају сложену мултивекторску системску кризу, која обухвата све аспекте људског живота.

Фијаско

Монографије многих савремених научника обилују пророчким расуђивањима о пропадању западне цивилизације. Посљедњих година на Западу су једна за другом објављиване књиге са сличним насловима: “Смрт Запада”, “Самоубиство Запада”, “Смрт хришћанске културе”, “Посљедњи дани бијелог свијета”...

Главна тема ових дјела указује да је период доминантног глобалног утицаја Запада, који је трајао више од 500 година, почео нагло да опада и да однос снага у свијету доживљава дубоке промјене. Штавише, ово стање кризе се све више дефинише као агонија западне цивилизације којој пријети потпуно нестајање.

Постало је очигледно да је “либерални” модел глобализације, укоријењен у раним деведесетим годинама прошлог вијека, прије свега њена економска компонента, усмјерена на обезбјеђивање лидерства и просперитета уске групе држава на рачун остатка свијета, доживио потпуни фијаско. Глобалистичка концепција друштвеног уређења показала је нестабилност да адекватно одговори на различите изазове, неспособност да се ефикасно носи са бројним проблемима иако су њени спољашњи слогани били наизглед изузетно племенити.

Двоструки стандарди

Посљедњи догађаји у свијету јасно су показали неодрживост концепта униполарности, контрапродуктивност једностраних акција, бесмисленост подривања међународног права, пропаст политике двоструких стандарда. Најмрачнија страна “западноцентричног” модела глобализације састојала се у агресивном наметању “либералних” вриједности. Употреба силе у процесу наметања својих идеологија, без узимања у обзир националне специфичности, постала је свеобухватни тренд који је у многим земљама незападног свијета порађао апсолутно незадовољство, па чак и отворени антагонизам према колективном Западу и његовим убјеђењима.

Деградација западних друштава и њихов унутрашњи расцјеп утицали су на јачање фактора културног и религијског идентитета народа који историјски не припадају западном цивилизацијском пространству.

Деградација многих етичких стандарда западног друштва, због којих је свијет постајао све нестабилнији и непредвидљивији, била је кључни повод за појављивање све веће сумње и неповјерења у вриједности западног друштва. Постаје очигледно да ће се продубљивањем кризе западне цивилизације повећавати број проблема и конфликтних ситуација, прије свега оних које је Запад вјештачки створио, све док се не успостави нова равнотежа између цивилизација које се брзо развијају.

Владајуће елите западних земаља, покушавајући да одрже доминацију у свијету, у својим програмским активностима подривале су ауторитет традиционалних вриједности и активно радиле на деморализацији народа и нација. Оваква политика западних сила у 21. вијеку допринијела је не само духовно-интелектуалној деградацији западних друштава већ и отвореној нетрпељивости колективног Запада према религијама, прије свега, православљу и исламу, који његују и залажу се за традиционалне вриједности.

Религија и мржња

Један од главних инструмената директног изазивања дестабилизације у друштвима оних земаља чији политички лидери и народи нису били спремни да прихвате западни концепт глобалистичког уређења свијета било је распаљивање мржње на религиозној основи.

У земљама са већинским православним становништвом “просвијећени Запад” је изазивао црквене расколе који су трагично дијелили народе и продубљивали друштвене кризе. Расколи посијани у Украјини, Црној Гори, Македонији нису само изазвали геноцидно гоњење канонских хришћана него су нарушавали јединство православног свијета.

У муслиманском свијету Запад је инсталирао многобројне секташке покрете који су својим активностима скрнавили изворну љепоту и чистоту ислама. Наравно, секте су постојале и раније, али посљедњих година било је превише примјера међувјерских сукоба и криза.

Забиљежени су насилни сукоби између сунита и шиита, као и између муслимана и хришћана, између будиста и муслимана, а посебно су алармантни били догађаји у Бурми (Мјанмару), Централноафричкој Републици и Нигерији. Међувјерске борбе у Ираку и Сирији завршене су знатним жртвама, а грађански сукоби између шиита и сунита у Пакистану се и дан-данас шире.

Протести против шиита забиљежени су у Малезији и јужном Тајланду. Многократно безбожно и неморално спаљивање свете исламске књиге Курана, карикатурно исмијавање Божијег посланика Мухамеда у западним земљама открива дубину духовне изопачености у којој се налази западноевропско друштво.

Залог опстанка

Православна и исламска цивилизација су по многим својим друштвено-социјалним и етичким ставовима веома блиске. У обје цивилизације постоји јасно разумијевање колико је строги морал важан у породичном животу, у односима полова, у јавном простору, у култури.

Због свега овога данас су православни хришћани и муслимани позвани да заједно свједоче о свом разумијевању друштвених уређења, пред савременим пријетњама деградиране западне цивилизације која тежи да нас примора да живимо не по својим правилима, нити у складу са својим избором.

То је једини залог опстанка и очувања наших народа и цивилизацијских вриједности које још увијек постоје у нашим друштвима. Упркос свим нашим дубоким теолошким разликама и драматичним сукобима у прошлости, ми углавном стојимо на заједничком културном и вјерском тлу - дубље разумијевање духовног богатства наших свјетова наша је заједничка дужност и обавеза.

 

Аутор колумне је свештеник Миладин Митровић, савјетник СНП – Избор је наш за религијска питања и старјешина Храма Светог Василија Острошког у Бања Луци

Извор: Глас Српске

---