Двадесетак година пишем да је БиХ немогућа држава. Они који покушавају да, по први пут у историји створе државу БиХ, правно и историјско упориште за то, траже у пијеску и лажи.

ЗАВНОБИХ им је једно од упоришта и зато су ових дана покушали га прославити као Дан државности БиХ – што он у суштини није. Документом – Резолуцијом Првог засједања ЗАВНОБИХ-а ни на који начин није донесен закључак или одлука о БиХ као држави. У том контексту, о држави, донесен је суштински важан закључак – одлука,  која је одредила политичко-правни карактер не само СФРЈ, већ и саме Дејтонске БиХ. Она гласи „... Народи Босне и Херцеговине стварају, у заједници са осталим народима Југославије, Народну Демократску Федеративну Југославију слободних и равноправних народа...“ Дакле, народи БиХ, као и народи Југославије створили су Народну Демократску Федеративну Републику Југославију. О уношењу државности у заједничку државу, може се говорити искључиво о уношењу државности Србије и Црне Горе у Краљевину СХС, односно у Краљевину Југославију. Тај принцип да народи, а не републике носе суверенитет настављен је и потврђен у Уставу СФРЈ из 1974, у којем се наводи, да народи, а не републике, имају право на самоопредјељење. Значи, мирни и демократски распад Југославије почетком 90-их могао се десити  само по истом принципу по којем је и створена Југославија, а створили су је народи. Значи, народи на одређеним територијама користећи своје уставно право на самоопредјељење, путем референдума могли су да изаберу у којој и каквој држави да живе.

Социјалистичке републике, прије свега Словенија и Хрватска извршиле су протиправни акт – сецесију, и тим чином починили (до скоро на снази) најтежи ратни злочин – злочин против мира. Тим путем је и Алија Изетбеговић повео БиХ и то поруком са далекосежним посљедицама „Жртвоваћу мир за независну БиХ“.

Услиједио је рат и међународни мировни уговор – Дејтонски споразум.

Створена је Дејтонска БиХ заснована на два суштински важна принципа. Један је, исти принцип по којем је створена СФРЈ – принцип да су народи конститутивни, тј равноправни у заједничким институцијама Дејтонске БиХ и други принцип јесте – суверенитет, као највише право одлучивања налази се у ентитетима, Бошњачко-Хрватској Федерацији и Републици Српској а не у заједничким институцијама Дејтноске БиХ која је суштински државна заједница. Значи, Дејтонска БиХ није држава већ државна заједница, која као таква, подразумијева се, може бити међународно призната и чланица УН-а.

Политички Запад покушава наметнути суштинске промјене Устава Дејтонске БиХ. Једна од тешких промјена је „принцип један човјек један глас“. Питам, зашто тај принцип нису подржали у СФРЈ или зашто га не би подржали у могућој сложеној заједници: Дејтонска БиХ, Црна Гора и Србија. Тим прије што се за БиХ говорило да је Југославија у малом.

Додик ломи Запад и НАТО

Бошњаци, Хрвати, Срби, отресимо са себе заједничког вјековног непријатеља, који нас је дијелио и свађао, а и сада политиком „завади па владај“ остварује свој интерес намеће нам ненормалности у жељи да постанемо оно што никад нисмо били и због чега би се наши преци стидјели а потомци нас осуђивали.

Деведесетих година наше међусобне сукобе (народи Југославије) изазивали су споља прије свега Англосаксонци. Чак су и активности Саудијске Арабије, Ирана и Турске на нашим просторима у то вријеме биле под „диригентском палицом“ Англосаксонаца, а не исламских држава као таквих.

Разбијањем Југославије отпочео је дуг и сложен процес разбијања свих држава, колективних идентитета, уништавање основних религија и непролазних вриједности, а у циљу да се пороби човјечанство и загосподари свјетским богатством са крајњом жељом да се уништи човјек и да створе свог наликчовјека.

Супротставити се том процесу, најдубљи је смисао и част највећа.

Сама чињеница да се Милорад Додик отворено супротставио том и таквом центру свјетске моћи, па и кроз одбрану Републике Српске, што му није једини циљ, представља почетак ломљења  неправедног Запада и самог НАТО-а на нашим просторима. Да би се лакше сломио такав Запад и НАТО, поред тога што је српски народ са Додиком у том смислу јединствен, потребно је и да се други српски политичари и њихове странке прикључе остваривању тог историјског циља.

И као што сам 2007. године написао да Милорад Додик може ући у историју српског народа као велеиздајник или као један од најзначајнијих Срба у задњих сто година. Његове садашње активности говоре да ће посриједи бити ова друга могућност.

И у Европи се стварају двије стране. Једну предводи неправедни свјетски центар моћи, тзв.  глобалисти. Она се у својој суштини, по томе шта намеће и шта ће у будућности изазвати, може назвати и антицивилизација. Другу страну у Европи предводе Срби и Руси, чија је суштина одбрана Слободе, традиционалних вриједности, основних религија и на крају одбрана човјека по Божијој благодати.

Глобалисти су до скора имали реалну снагу да и пријетњама остваре своје циљеве. Данас се та реална снага губи, а задржали су пријетње у остваривању својих циљева, које су сада већ постале својеврсно „фолирање“. Чак и у Пољској, тренутно најоданијој Англосаксонцима, јављају се размишљања да се одупру њиховој жељи да Пољску гурну у сукоб са Бјелорусијом и Русијом, већ да она, Пољска гледа своја посла и покуша присајединити дијелове распадајуће Украјине и балтичких земаља, додуше са опасношћу ако тај процес крене да остане без неких садашњих територија које би узела Њемачка.

Вријеме ће нам на свјетском нивоу донијети сукоб антицивилизације  против цивилизације. Бошњци, Муслимани, Хрвати, избор је и ваш. Добродошли у највећу побједу XXI вијека.

Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП – Избор је наш

---