Пише свештеник Миладин Митровић

Губитак Нагорног Карабаха и егзодус јерменског становништва из овог региона, у потпуности је потврдио предпоставке о јерменском премијеру Николи Пашињану, као проводнику америчких интереса. Сва одоговрност за овај трагични догађај лежи управо на њему, с обзиром на чињеницу да ни најмањи напор са његове стране није био учињен да би се спријечила ова национална катастрофа. Древни хришћански регион Нагорни-карабах је изгубио своје староседелачко становништво, људе који су ту живели стотинама година.

Све се десило уз прећутну сагласност међународне заједнице, која је по козна који пут показала своје лицемјерно лице и традиционалну политику двоструких стандарда. Познато је да од 1. јануара 2024. године Нагори-карабах престаје да постоји. Али, рекло би се, ова република је већ престала да постоји узимајући у обзир чињеницу да је више од 100 000 хиљада јермена напустило овај регион.

Јерменски премијер Никола Пашињан је од самога почетка активно спроводио политику разодра између Јерменије и Русије. Настојећи да се додвори својим западним менторима, он је на унутрашњем плану спроводио отворену политику западноевропских вриједности и тоталног занемаривања националних интереса. Стога је један од приоритених задатака његовог политичког ангажмана био усмјерен на рушење историјски добрих односа између Руске Православне цркве и Јерменске апостолске цркве. Будући да је по духу прилично блиска Православљу, Јерменска црква представљала је озбиљну баријеру провођењу евроатлантских интеграција и насађивају нетрадиционалних за јерменско друштво западних убјеђења.

Због тога је сукоб између Јерменске апостолске цркве и јерменског предсједника Николе Пашињана настао одмах након његовога доласка на власт 2018. године. Нова политичка снага се огласила не само против Русије, већ и против цркве, неправедно оптужујући да се она меша у унутрашњи политички живот Јерменије. Дошавши на чело владе Јерменије, Пашињан је прекинуо политичку и материјалну подршку Цркви и започео курс ка њеној маргинализацији у јерменском друштву. Америчке и европске невладине организације које промовишу либералну агенду избиле су у први план. Псеудорелигијске секте су постале активније – Јеховини сведоци, Христова црква итд. Пашињан је током читавог периода на власти помагао свима који су рушили ауторитет јерменске Цркве, без обзира што је управо јерменска Црква одиграла фундаменталну улогу у стварању јерменске државе и очувању Јермена у њиховој бурној многовјековној историји постојања.

Раздор између државних институција ове земље и Јерменске Цркве се појачао од пораза Јерменије у другом рату у Карабаху 2020. године. Тада су црквени представници са потпуним правом оптуживали представнике актуелне власти да су током преговора издале националне интересе и да су отворено стали на страну политичких интереса Европске уније. Потреба европске економије за азербејџанским гасом, с обзиром на ембарго руског гаса обавезала је европске лидере да “затворе очи”, на карабахску трагедију и да без претјераног пафоса дадну сагаласност на повратак Нагорног Карабаха у територијални састав Азербејџана. У оваквој ситуацији једино је Јерменска Црква отворено  стала на страну националних интереса јерменскога народа, кртикујући власт за неспособност да заштити свој сопствени народ, што је изазвало незапамћен притисак политичких представника како на Патријарха Гарегина II лично тако и на свештенство.

Пашињан је заиста, на састанку са лидером Азербејџана И. Алијевим и председавајућим ЕУ Шарлом Мишелом 2022. године у Прагу,  предао Карабах „на милост Азербејџана” заједно са народом и древним јерменским хришћанским светињама.

Ово последње укључује манастир Амарас, где се налази гроб Светог Католикоса Григориса (унука Григорија Просветитеља, захваљујући коме је Јерменија постала прва хришћанска држава на свету). Под азербејџанску власт биле су предате и друге велике светиње, између осталог и манастирски комплекс Дадиванк из 9. века, монументални храм Газанчецотс, храм Гандзасар из 1236 године, куполасти храмови Кхутудре, Кхојараберд, Окхтифоолс, чији су јерменски градитељи дали значајан допринос развоју светске архитектуре и својом сакралном умјетношћу представљају јединствене и уникалне грађевине. Укупно у Арцаху постоји више од тридесет таквих објеката.

На територији Карабаха постоје древни споменици фортификацијске уметности, који су у доба своје изградње били примери невејроватног цивилизацијског напретка - Хаченоберд, Шикакакр, Тигранаберд, Гулистан, Аканоберд и више од стотину других монументалних грађевина. У Арцаху постоји неколико стотина древних хачкара, који су, поред јерменских светилишта, најдревнији и јединствени споменици уметности резбарења камена.

Данас се Јерменска апостолска Црква налази под великим притиском јерменских власти. Западни ментори охрабрују јерменске власти да максимално ограниче активности јерменског свештенства и минимализују њену улогу у јерменском друштву. У случају колапса веза са Руском Православном црквом, Јерменска црква ће се суочити са понављањем молдавског, а потом и украјинског сценарија.  Негативно искуство Украјине и Молдавије, где је удар на Православне Цркве био организован по америчким инструкцијама, довео је до трагичних раскола који су изазвали потпуних хаос и дестабилизацију друштва. Пашињана на овакве кораке гурају сорошевски кругови који делују у Јерменији, са којима је премијер у блиским везама. Да је власт одлучила да маргинализује улогу цркве у друштву по западним инструкцијама, свједочи нам чињеница да су јерменске власти одлучиле да из школског програма искључе предмет „Историја јерменске цркве“, који је био на снази од 2003. године.

Иако Сорошев фактор овде игра веома доминантну улогу, понашање Пашињанове владе не може се објаснити само овим фактором. Задатак слабљења Цркве и других традиционалних структура постављају и спољне либералне силе, од којих зависи и сам Пашињан. Штавише, овај приступ заступају страни кругови не само у Јерменији, већ и у Грузији и Украјини.

У позадини неспособности јерменског становништва да самостално обезбједи транзит власти до особе способне да се бори за националне интересе јерменског народа, Јерменска апостолска црква се налази у прилично рањивој позицији.

Аутор текста је свештеник Миладин Митровић, савјетник СНП – Избор је наш за религијска питања и старјешина Храма Светог Василија Острошког у Бања Луци

---