Свештеник Миладин Митровић: Њемачка и колонијализам

16.10.2023. год.

Пише: свештеник Миладин Митровић

Абдулразак Гурна, натурализовани афрички Британац, 2021. године је добио Нобелову награду за књижевност “за свој бескомпромисан и саосјећајан увид у посљедице њемачког колонијализма и невољу избјеглица у понорима између култура и континената”.

У роману “Живот послије живота” аутор говори о разорним посљедицама њемачке колонијалне владавине у источној Африци. Јунаци овог фантастичног дјела траже начине да се уједине, иако је процес колонизације опустошио све и наставља да уништава њихову земљу, животе и будућност. Један од хероја је Иљас, кога је њемачка војска отела као дијете и натјерала да учествује у рату. Када се вратио својој кући, открива да му родитељи више нису живи, а његова сестра Афиа је дата туђој породици гдје је туку и тјерају да ради. Сви хероји носе крваве ожиљке суровог рата, штетне чак и за оне који нису били на фронту и припадају различитим генерацијама.

Њемачка источна Африка била је колонија у Африци која је постојала од 1885. до 1918. у данашњој Танзанији, Бурундију и Руанди, као и сјеверном Мозамбику. Њемачка источна Африка је постала највећа и најмногољуднија колонија Њемачког царства, са популацијом од око 7,75 милиона становника. Друге велике колоније Њемачког царства укључивале су дијелове савременог Тога, Намибије, Камеруна, Кеније, Индонезије, Колумбије и Венецуеле.

Поробљавање

Колонијална прошлост Њемачке носи са собом тежак терет одговорности који траје до данас. Тадашњи угњетачи, заслијепљени колонијалистичким жаром, постали су починиоци насиља, дискриминације, расизма и разарања у име стварања великог њемачког царства. На југу њемачког дијела југозападне Африке живио је народ Хереро. Тамо је 1904. године десетине хиљада представника овога народа било насилно протјерано по наређењу њемачког генерал-потпуковника Лотара фон Троте у сушну пустињу Омахек гдје су многи умрли од жеђи. До 1908. године преживјели Хереро су обављали принудни рад у тадашњим такозваним концентрационим логорима. Значајан дио њих је умро од глади и болести.

Нијемци су наставили рат у Намибији са намјером да почине геноцид. То је била најдужа војна операција и она са највише жртава у низу насилних ексцеса које су Нијемци покренули на својим колонијалним територијама. Злочини тог времена данас би се са пуним правом могли назвати геноцидом. Тек Првим свјетским ратом дошло је до краја њемачког колонијалног царства које је постојало скоро па 30 година.

Упоредо са Африком Њемачка је покушала да колонијални империјализам затим успостави на Балкану - изазвавши Први свјетски рат са милионским жртвама и катастрофалним посљедицама за цијело човјечанство.

Потреба њемачког менталитета да поробљава друге народе и да над њима сурово влада породила је нацизам - највећу болест у савременој историји човјечанства која ће свијет увести у трагични хаос Другог свјетскога рата. Због тога сва одговорност за највећа људска страдања и патње у оба велика рата (страдало скоро 70 милиона људи) лежи искључиво на њемачком народу.

Бројни злочини нациста и њихових саучесника, људском уму до дан-данас остају несхватљиви. Све што је могло да се измисли, а што је било изнад окрутног, нехуманог и нељудског, било је уврштено у арсенал фашистичке идеологије - варварске методе ратовања и окрутно поступање према цивилном становништву.

Повратак на старо

Роман “Живот послије живота” открива не само трагедију суровог геноцида почињеног од стране њемачких колонијалистима над невиним афричким народима, него и освајачку менталност њемачкога идентитета која стално има потребу да у лицима појединаца агресивно намеће другим народима своју вољу и убјеђења.

Актуелност овог фантастичног романа данас постаје посебно изражена ако се узме у обзир савремено колонијално мијешање њемачких представника у унутрашњи живот БиХ. Поставља се кључно питање да ли Нијемци прихватајући своју историјску, политичку и етичку одговорност за кривице из прошлости, данас и опште имају смјелости да било кога погледају у очи, а поготово да некога уче демократији и самовољно намећу одлуке и законе.

Савремени њемачки политичари већ одавно изгубили су за њемачку дипломатију карактеристични политички прагматизам. Они опет данас политички дјелују са убјеђењем да је колонијализам идеологија велике користи, вјерујући у мит о његовом цивилизацијском дејству. Заборављају да је свако њихово освајање и поробљавање других народа у прошлости, било засновано на личном интересу, похлепи и насиљу. Због тога савремени неоколонијализам, преко којег данас западне земље остварују своју политичку доминацију, може се директно протумачити као рехабилитација фашизма и његових идеолошки убјеђења.

Демонтажа колонијалног система, која се догодила средином 20. вијека, довела је само до номиналне независности ослобођених земаља. Колонијализам наставља да постоји и активно напредује у облику неоколонијализма, па чак и постнеоколонијализма.

Данас са пуним правом можемо рећи да су скоро све некада колонијалне земље прошле само привидну трансформацију колонијалне зависности те ушле у фазу неоколонијалног ропства које траје до дан-данас. У савременом схватању, колонијализам није само освајање нових територија, он је начин размишљања и интеракције, систем дискурзивног вршења моћи.

Неоколонијализам остварујући исте циљеве као и класични колонијални режим, у многоме дјелује суптилније утичући на сфере идеологије, културе, науке, образовања и информисања. Савремени неоколонијализам данас носи глобални карактер. А исте циљеве постиже користећи само друге методе или њихову комбинацију са традиционалним економским, финансијским и војним притисцима.

Слобода и право

Афрички нобеловац у свим својим романима дијели трагичну судбину свога народа. У животним причама главних хероја романа “Живот послије живота”, које су прошле кроз трауматично искуство њемачког геноцида, на крају се ипак назире свјетло на крају тунела.

И то свјетло се догађа искључиво захваљујући способности афричког народа да воли и да прашта. Та духовна великодушност која је присутна на нивоу народне менталности, највише је била изражена и присутна код српског и рускога народа, који су као највеће жртве и страдалници у оба велика рата били спремни да опросте злочине учињене од стране њемачкога народа.

Нажалост, способност нашега народа да опрости за њемачке политичаре интерпретира се не као узвишена врлина достојна поштовања, већ као слабост која даје повод за поновно сурово и неправедно обрачунавање са српским народом.

Упркос чињеници да је прошло више од 100 година од завршетка њемачког колонијализма у Африци, ми и даље свакодневно осјећамо опасност од појављивања колонијалистичких тенденција од стране њемачких политичких самозваних представника.

Неминовно се стиче утисак да међународна јавност није успјела да научи лекцију из историје: упечатљив примјер је ситуација у БиХ гдје су посебно изражени духови савременог њемачког колонијализма. Због тога наш народ не смије остати равнодушан и мора оштро реаговати на све манифестације колонијалног угрожавања своје слободе и права на своју самобитност. Само кроз борбу против манифестација колонијализма и нацизма моћи ћемо сачувати сјећање на невине жртве сурових колонијалних режима прошлости.