Дејство ријечи и објава конкурса
Б 92, Утисак недеље, Теофил Панчић. И он рече:
„Председник Србије, Томислав Николић, и потпредседник Владе, Александар Вучић, су ратни злочинци.“
Прије неколико дана то гледам и слушам. Мисли ми пролазе. Чак ме од њега то не изненађује. Говорио је он и да је Република Српска, „Република Шумска“. Помишљао сам да одем код њега са шипком, и кад пожели да изговори тако нешто, умјесто тога да ме шипком удари по леђима. Толико ме је више бољела његова увреда. Република Српска је израз воље српског народа и представља његову слободу, за коју су 22.000 људи, у рату који нису хтјели, погинули. Размишљам о реакцијама на изјаву са почетка текста. Може ли кривично одговарати…
И тада се присјетих да је прије неколико мјесеци у Бањи Врујци човјек човјеку опсовао мртво дијете. Овај га је убио. У Републици Српској, у Бањој Луци, припит високи официр Оружаних снага БиХ (Бошњак) у кафићу опсовао је српску мајку. Официр је прекомандован.
У једном селу код Градишке, човјек 60-их година вријеђа двије сестре – дјевојчице од по 16 и 17 година и тражи од њих да сексуално опште за 20 КМ. Оне су му узвратиле шипком, ломећи му руку.
Размишљам о свему томе. О ријечима које могу бити почетак и крај, узнесење и ништавило, љубав и зло. О ријечима вреднијим од живота и јачим од смрти. И тада се присјетих осјећања због којег је вриједјело живјети, а изазвано је ријечима. У времену када су прогонили предсједника Караџића, када добро о њему ни шапатом Срби нису смјели причати, у времену када га се и његова политичка странка, СДС, одриче, у том времену Жељко Комшић саопштава да је Атиф Дудаковић (официр Армије БиХ који је оптужен за ратне злочине) за њега херој. Тада, у Бањалуци, на конференцији за новинаре изговарам ријечи: