АУТОР: Владимир Басенков

У Србији су 15. јуна почеле вежбе „Платинасти вук” заједно са земљама НАТО-а, и, дакако, САД. После ове реченице сваки радник у области српско-руских односа може само да стави прећутну тачку. Уосталом, у последње време се накупило доста питања о деловању Београда према Москви. И самостално силовито разарање сопственог суверенитета на Косову сопственим рукама, где се догађа фактичко признање без формалног потписивања сепаратистичког региона као субјекта међународног права, уместо позивања Русије и Кине да још једном подсете свет на Резолуцију 1244 кроз Савет безбедности УН, такође изазива само нервозну паузу у разговору с пријатељима из Србије или експлозију негодовања. У ваздуху виси и питање енергетског система земље, када, уз најјефтинију цену гаса у Европи, ресорни министар позива на причу о „диверсификацији извора“, погубној за привреду, и „зеленој транзицији” – скупом бремену за грађане, док се у надзорни одбор ЕПС-а уводе троје Норвежана, не заборављајући да је и супруга „премијера” Куртија баш из земље фјордова. А прилично чудно изгледа информативна блокада српских медија Међународног економског форума у Санкт Петербургу и рада српске делегације на њему...

У постмодерном свету делују принципи деконструкција и химера. Модерна окупација не изгледа као у славној и романтичној прошлости наше планете. Данас то чешће нису задимљене рушевине зидина престоничких гарнизона (мада Запад у крајњим случајевима и даље прибегава старим методама, што се и десило 1999. године са Србијом), па се чак ни колонизација не спроводи помоћу мачета конквистадора. Данас је то зло с умиљатим осмехом, када се заузимање друге државе дешава кроз лица што доносе одлуке, економске преференције и инвестиције, преформатирање система државне управе и целокупне хуманитарне сфере, као и систематско заузимање стратешких области земље преко штићеника васпитаних у сопственим некомерцијалним организацијама...

Симболично је да се вежбе „Платинасти вук 2023“ одржавају без сувишног истицања. Одржавају се у непосредној близини административне границе са Косовом и Метохијом, заузетом од проамеричких албанских сепаратиста. Одржавају се у близини општине Бујановац, насељене Албанцима. Шта је то? Стидљив покушај Американаца да се праве да „нису ту“ док Куртијеви разуларени пси врше насиље над беспомоћним Србима? Или, напротив, јавна демонстрација Американаца да су успели „припитомити српског вука“ забављањем на вежбама са војницима Војске Србије кад је та војска потребна на Косову? А саме вежбе су симбол чињенице да су САД у свом самозадовољном стилу хтеле пљунути на политику војне неутралности Србије, па још у тренутку кад им се главни историјски савезник те земље озбиљно супротставља на истоку Европе?

Чињенице све чешће покрива ћутање. Постављена питања остају реторичка, без јасних одговора. Кад се гледа шта Вашингтон и Брисел данас раде са многострадалним српским народом, срце испуњава бол. Остаје нам само  нада да упркос подмуклом, вишестепеном и вешто смишљеном плану западним силама неће успети да преформатирају „српски свет“.

---