Пише: Владимир Басенков

Не називају Црну Гору без разлога „српском Спартом“. Из самог назива постаје јасно да тај регион представља део „српског света“, места где живе људи храброг срца и стаменог духа. Очигледно, управо из тог разлога непријатељи Срба покушавају да избришу њихов идентитет у Црној Гори измишљањем новог регионалног националног конструкта.

Рим је почетком другог миленијума полагао право на приморске земље, које су постале место проповеди Светог Саве. Управо је светитељ основао Зетску епархију, прву у овим крајевима, претечу савремене Црногорске Митрополије СПЦ. Још 1909. године 95% становника Црне Горе називало је себе Србима. Другим речима, од времена Светог Саве (и, природно, раније) до почетка ХХ века у „српској Спарти“ није било никаквих питања о идентитету. Очигледно је да преосталих 5% земље чине представници националних мањина из редова Албанаца и Срба муслимана, а могуће и других, још мањих етничких група.

„Свако царство које се раздијели само у себи, опустјеће; и сваки град или дом који се раздијели сам у себи, неће се одржати“ (Матеј 12:25). Етносепаратизам је сурово оруђе које непријатељи користе за стварање унутрашње дестабилизације у овој или оној земљи. Запад је изашао из колевке хришћанске цивилизације, па је прагматично приступио и принципима божанске мудрости Светог писма. Када у „дому“, односно држави или народу, нема слоге и јединства, читаво устројство њеног политичког, друштвеног и економског живота је лишено чврстог ослонца. Запад је рукама Ђукановића деценијама покушавао да од Црне Горе направи Антисрбију. Будући таоцима Миловог режима, црногорски Срби су ипак победили „последњег диктатора Европе“. Но, цена борбе је била толика да је политика етносепаратизма донела одређене плодове. И садашњи председник државе себе назива Црногорцем, иако је очигледно да је он тела и крви српског народа. Истина, дуготрајна обука у земљама НАТО блока приморала је Милатовића да се одрекне од свог порекла. Може ли се замислити да би Запад дозволио кандидату Србину да победи на изборима?

У извесном смислу, методологија САД, НАТО-а и ЕУ подсећа на отоманске принципе. Будући јањичари у детињству су одузимани од српских породица разорених турском најездом, васпитавани у другим културним традицијама и након тога постајали још окрутнији према својој браћи по вери и крви од самих Османлија. У наше дане зло се чини с умиљатим осмехом, у условима удобним за жртву. Хибридни рат не захтева нападе бомбардера, овде је потребан истанчанији рад на невидљивој колонизацији земље. Од црногорских Срба Запад покушава да направи јањичаре, који ће се не само одрећи свог српског имена, већ и постати душмани за своје крвне сроднике у будућности, кроз неколико покољења. Уосталом, то се већ дешава. Ко је био Ђукановић ако не Србин који се одрекао свог идентитета зарад мржње према Србима? Ко је Милатовић? Шта се може рећи о главару такозване Црногорске православне цркве, осим да је поборник национализма вештачки конструисане нације?

У том смислу, борба црногорских Срба за свој идентитет је сучељавање између националне правичности с језуитским коварством и лажју евроатлантиста. То није лака борба, неравноправна битка малог, али јаког народа против међународног зла, укључујући и дојучерашње Србе, јањичаре режима НАТО-ЕУ. Али „Српска Спарта“ није бадава добила своје поносно име, будући да под заштитом Бога, светих покровитеља те приморске земље и својих благочестивих предака, овде, на својој земљи, брани право на очување сопственог идентитета.

---