Пише: Владимир Басенков, теолог, публициста и новинар, стручњак за међународне односе

У руском друштву је као блага вест примљена победа Јакова Милатовића на председничким изборима. Ми не гајимо илузије у погледу новог црногорског лидера. Али руски човек се увек радује истинском ослобођењу народа који је дуго време патио под теретом диктата.

У Милатовићевој победи плаше најпре његове полетне изјаве о главним правцима спољнополитичког курса земље. Заклетва евроатлантизму неколико часова после победе која је „српској Спарти“ донела ослобођење од Ђукановића – како то разумети? Очигледно је да праву слободу Црној Гори, која тежи ЕУ и ступила је у НАТО, тек предстоји да одбрани. Председнички избори су се показали као избор између два зла, од којих су Црногорци изабрали мање.

Милатовић признаје Косово*, а Црна Гора гласа за примање побуњене покрајине у Савет Европе. Црна Гора је део „српског света“ у културном и етничком смислу. Међутим, у политичкој димензији земља наставља (можда по инерцији) да следи пут који је одредио Мило Ђукановић. Мило је мрзео Србе, па је ратовао и са СПЦ и покушавао да створи антиподно чудовиште од црногорских расколника и самозванаца. Ђукановић се смишљено ослањао на мањине у лику тзв. „црногорских националиста“, који су заборавили своје српско име и на Бошњаке и Албанце. Вештачко снажење мањина кроз сејање семена мржње према већини је типична западна стратегија „завади и владај“. Пут који је изабрао Мило очигледно није могао да не положи мину с одложеним дејством и под међуетнички склад у земљи.

Очигледно је да тим србофобичним путем настављају да се по инерцији крећу и неке црногорске институције. Али, борба против „српског света“, колико год га покушавали оцрнити, јесте пуцањ у своју ногу. Један српски интелектуалац је током разговора о „великој Србији“ рекао само једно: „Молим Бога да нашем народу дâ праву слободу. Буде ли тога – биће и свега осталог“. Доиста, слобода личности или целе државе допушта самостално формирање своје, самобитне реалности.

Србија на нивоу декларација сасвим правично стоји на позицијама војне неутралности. То не говори о одсуству симпатија у земљи. То пре говори о томе да у малој земљи, која преживљава једну кризу за другом, има других, унутрашњих, озбиљнијих проблема. Учешће у војним блоковима, посебно таквим као што је НАТО је – добровољна предаја себе у својству оруђа за велике геополитичке игре. Зашто је то потребно малој Црној Гори?

Земљи је сада неопходно да се опорави од криза протеклих година и да се најзад разабере с наслеђем владавине Мила Ђукановића. Тај рајски кутак ваља претворити у прави центар туризма на Јадрану – што би се благодатно одразило на живот становништва. „Отворени Балкан“ као интеграциони пројекат који је Ђукановић тако јаросно одбијао, може Црној Гори дати приступ новим тржиштима, олакшати живот грађанима и привреди, али и отворити перспективе за развој инвестиционих пројеката…

За Црну Гору је наступио историјски тренутак кад стварно ослобођење од вазала Запада не значи прелазак у други блок, већ, напротив, допушта самостално опредељивање своје политике и сарадњу с онима што су занимљиви, корисни и потребни земљи. Неважно је хоће ли те земље бити западне или источне.

Самоопредељење даје најшири простор за остваривање државних потенцијала. Кључ ваљаног живота „српске Спарте“ је у стицању истинске слободе, верности Српској Православној Цркви и свом историјском путу. Ово искрено жели обичан Рус својој браћи у Црној Гори.

 

Извор: ИН4С

---