Протјеривање братства и покушаји заузимања Кијевско-Печерске лавре кулминација су деценијског системског гоњења канонске Украјинске Православне Цркве од стране неонацистичког режима у Кијеву. Православни хришћани цијелога свијета данас, са великом стрепњом преживљавају трагичну судбину Кијево-Печерскога манастира, једног од највећих духовних центара не само рускога народа него и цијелог Православља у опште.

Од почетка 2014. године територија цијеле Украјине постала је мјесто отвореног гоњења и истребљења руског становништва и свега оног што је на било који начин повезано са руским историјским и културним наслеђем. Истовремено са забраном рускога језика, руске културе, бандеровска власт у Кијеву објавила је рат и канонској православној Цркви и њеном вјерујућем народу. Масовне пљачке и насилно заузимање храмова и манастира, претреси и хапшења свештеника, прогони и убиства постале су свакодневница за милионе канонских православних хришћана у Украјини. Методе радикално настројених група украјинских националиста ни у чему се не разликују од бездушних и нељудских метода са којима су хитлерови нацисти истребљивали милионе невиних људи током Другог Свјетскога Рата.

Данас постаје апсолутно јасно да је истребљење руске православне Цркве на територији Украјине дио стратешког плана колективнога Запада, који на овакав начин желио да коначно и што прије прекине последњу нит која повезује две гране руског народа. НАТО алијанса је преко државног удара до крвавог братоубилачког рата, од Украјине некада цивилизоване и демократске земље, направила земљу свеопштег хаоса и безакоња у којој су милиони невиних украјинаца постали заложници кијевског тоталитарног режима.

Обрачун са Православном Црквом Московске Патријаршије започет је стварањем такозване православне цркве у Украјини, у којој је главни актер и реализатор био натовски изасланик - цариградски патријарх Вартоломеј. Управо сва одговорност за невина страдања и гоњења милиона канонских хришћана у Украјини лежи на савјести патријарха Вартоломеја. Од самога почетка било је јасно да православна црква Украјине, створена по жељи западних ментора је чисто политички пројекат и да у њој не постоји ни најмањи дашак духовности. Представници ове псеудо цркве чак и не заслужујју да буду названи „расколници“ – ово је права секта, резултат политичких технологија, која у суштини нема никакве везе са историјом хришћанства. Људи који данас представљају ову секташку организацију нису ништа друго до скуп „псеудоправославних шизофреничара “ који су својевремено из разних разлога напустили канонску цркву. Неко је заведен новцем, неко је избачен из УПЦ за грехе неспојиве са делатношћу свештеника – а све их је апсорбовала секташка црква у којој доминира прије свега идеолошки национализам и за које је држава Украјина изнад и Бога и вјере.

Да овај пројекат који је био осмишљен у режији НАТО-а, није у потпуности успјео да заживи постало је јасно онога тренутка када многи вјерници како међу свештенством, тако и међу обичним парохијанима, нису били спремни да издају Христа зарад вјере у „европску Украјину“ и наставили су да бране канонско православље. Због тога је крвави режим Зеленског сада покренуо иницијативу насилног одузмања највеће светиње украјинскога Православља, Кијево-Печерске лавре са циљем да изврши додатни притисак на јерархију и епископат једине канонске православне Цркве у Украјини. Иза свега се крије лукави план да се УПЦ под притисцима и пријетњама одузимања Лавре примора на канонско одвајање од Московске Патријаршије, а затим и утапање или у расколничку неканоску структуру или у стварање егзархата под патронатом цариградске патријаршије. Одузимање Лавре имало би катастрофалне последице, јер би засигурно „размагнетисало“ милионе канонских православних вјерника и доприњело би њиховој постепеној апсорпцији у неке од неканоских религиозих структура. 

Постаје све очигледније да финале трагедије која се одвија са православљем у Украјини, нажалост, биће одузимање једног од највећих духовних центара Православља – Кијево-печерске лавре. Већ сада је јасно да га ни стајање митрополита Онуфрија са члановима светога Синода на прагу канцеларије Зеленског, ни бројне масовне молитве у самом манастиру неће спасити од скрнављења и преласка Лавре у власништво секташке организације под називом ПЦУ. Западни ментори који стоје иза Зеленског у овој фази траже потпуни обрачун са свима, који на било какав начин могу бити доведени у повезаност са Москвом.

Православље у Украјини данас се налази на граници тоталног истребљења. Драматичне сцене које нам свакодневно долазе из Лавре свједоче да кијевски режим неће стати и да ће се репресије и притисци и даље наставити. Режим не дозвољава другачије гледиште ни у једној области јавног живота, стога и религија није изузетак. Вјерници су позвани или да се поклоне идолима помахниталих националиста, или да буду подвргнути суровим страдањима. Бесмислено је надати се међународној реакцији – европске лицемјерне бирократе, које нису виделе вешегодишње гранатирање Доњецка и свакодневно убијање дјеце и мирног становништва Донбаса, не желе ни сада да виде јавно нарушавњае права на слободно исповедање вјере.

Једина нада за повратак украјинске земље у крило канонског Православљаданас је директно повезана са руском војском. Што ефикасније руска армија буде уништавала непријатеља, брже ће пасти његови идоли. Очигледно, после скоро једног миленијума, Русија, као наследница Свете Русије, поново на себе узима улогу заштитнице Православља.

 

Аутор текста је свештеник Миладин Митровић, старјешина храма Светога Василија Острошког у Бања Луци и Предсједник Императорског Православног Палестинског друштва у Републици Српској

---