ДРЖАВЕ КАО ФИРМЕ, ПРЕДСЕДНИЦИ КАО ДИРЕКТОРИ ? ИЛИ НАША ДЕЦА ЋЕ НАС ИЗЛЕЧИТИ
Од држава као фирми и председника као директора до духовног и моралног оздрављења друштва
Овај текст је наставак размишљања која износим у својим текстовима већ више од петнаест година. У њима указујем на процесе који, по мом уверењу, светску политику све више претварају у политику преваре, обмане, пљачке, илузије и силе.
Пишем о Центру светске моћи, о неправедним глобалистима који настоје да потчине државе, народе, њихов суверенитет и духовни и културни идентитет. Такав центар моћи многе државе посматра као своје фирме, а њихове председнике као именоване директоре, од којих се очекује да испуњавају интересе моћника, а не народа који представљају.
Начини довођења на власт, контролисања и уклањања политичких руководилаца различити су. Политичка и финансијска зависност, корупција, уцене, па и војна сила, могу постати средства потчињавања држава.
Пример, судбина либијског вође Моамера Гадафија (иста сила га је и довела на власт и уклонила) , који је после војне интервенције НАТО-а и грађанског рата 2011. године мучки убијен, отвара питање односа великих сила према суверенитету држава, али и питање њихових стварних интереса. А можда, огољено речено, да је у питању пљачка вредна око 600 милијарди долара (у новцу, злату, што је чувано у банкама које контролишу они који су га довели на власт, као и отетој великој количини нафте).
У таквом свету посебно је опасно када политичке елите сопствену државу почну да доживљавају као извор личног богаћења, а народ као средство за остваривање својих интереса.
Тако се ствара систем у којем се државни и народни интереси потискују, а лични и интереси моћних група и политичких странака, постају важнији од општег добра.
И ту долазимо до другог, по мом уверењу још опаснијег процеса.
То је духовно и морално пропадање друштва кроз процес наметања искључивог материјализма као негације вреднпсти.
Годинама пишем о делању лажне српске елите која није само учествовала у пљачки народа него је доприносила стварању амбијента у којем се материјално богатство представља као највећа вредност, а поштење, част, родољубље, истина, љубав, пожртвовање и духовност потискују на маргину живота.
То је пут искључивог материјализма, који потискује духовну димензију човека и води негацији истинских вредности.
Јер није највећа несрећа народа када осиромаши материјално. Још је већа несрећа када почне да сиромаши духовно и морално, а да тога није ни свестан.
НАШОЈ ДЕЦИ – ПРАШТАЈТЕ
Зато сам 8. фебруара 2025. године написао текст „Нашој деци – Праштајте“.
https://plebiscitrs.org/sajt/index.php?option=com_tekstovi&id=595
У њему сам указао на нашу одговорност према генерацијама које долазе.
Ми смо ти који смо својој деци створили болестан амбијент за живот.
Док одрастају, преко медија, друштвених мрежа и бројних других утицаја, нудимо им примере наводно успешног и лепог живота у којем су криминал, неморал, бахатост и богатство без рада неретко представљени као нешто пожељно.
На свакој животној кривини чекају их опасности: дрога, коцка, криминал, проституција, насиље, усамљеност и, можда најопасније од свега, осећање бесмисла.
Анестезирамо им душе, свесни ми тога или не.
Као да заборављамо да дете није само будући радник, потрошач или гласач, него пре свега човек, са душом, савешћу, потребом да воли и буде вољен, да разликује добро од зла и да пронађе истински смисао живота.
У поменутом тексту указао сам и на опасност од наметања животних правила по којима човек човеку постаје вук, циљ оправдава средство, а вечни су само материјални интереси.
А зашто човек човеку не би био брат?
Зашто бисмо прихватили да циљ оправдава зло средство и на тај начин покушали да умиримо савест ако је нешто и остало од ње у нама?
И зашто би материјални интерес био важнији од истине, правде, љубави и достојанства?
Човек није само материјално и разумно биће. Он има и духовну димензију, без које тешко може спознати пуноћу свога постојања.
И зато сам у том тексту позвао да од наше деце затражимо опроштај.
Јер смо им, свесно или несвесно, остављали свет у којем је све теже препознати истинске вредности.
А истовремено, док говоримо о бризи за младе, сведочимо бројним оптужбама за корупцију, злоупотребе власти и пљачку народног богатства.
Пљачка као да постаје нормалност, нешто што се подразумева.
Нико разуман није против изградње путева, школа, болница и других објеката који служе народу. Али изградња не сме бити оправдање за корупцију и незаконито богаћење.
Ако се иза великих инвестиција крију злоупотребе, онда народ не плаћа само великим опљачканим новцем. Плаћа и губитком поверења у сопствену државу.
Посебно забрињава однос према природним богатствима, која припадају и генерацијама које још нису рођене, а ми га будзашто продајемо.
И тако долазимо до једног готово невероватног противречја.
Својој деци остављамо материјално, морално и духовно оптерећено друштво, а истовремено од њих очекујемо да нас поштују, слушају и наставе нашим путем.
А шта ако је управо тај пут погрешан?
И ШТА СЕ ДОГОДИЛО?
Уносили смо такве поделе и изазивали мржњу да су наша деца могла ући у крвави сукоб и потпуни бесмисао. ИЛИ,
Да се наша деца побуне.
Трагедија на железничкој станици у Новом Саду, у којој је живот изгубило шеснаесторо људи, постала је повод за масовне студентске и грађанске протесте.
Незадовољство које је избило на површину било је много шире од једног трагичног догађаја.
Постављена су питања одговорности, правде, истине, корупције и функционисања државних институција.
Да ли је то незадовољство неко покушао да искористи за своје политичке циљеве? Сасвим је могуће.
Али једно је могућа намера различитих политичких центара, а друго истинска потреба младих људи да живе у праведнијем друштву.
И ту видим нешто што превазилази дневну политику.
Можда су наша деца, тражећи правду, почела да траже и оно што смо ми постепено губили – истински смисао живота.
Њихова побуна није морала настати из истих идеолошких уверења. Међу младима постоје различити погледи на свет, нацију, државу, веру, слободу и будућност.
Али захтев да се утврди одговорност и да закон важи за све може бити заједнички почетак.
На парламентарним изборима у Србији, одржаним 25. октобра 2026. године, „Студентска листа – Студенти побеђују“ освојила је 140 посланичких мандата, док је листа „Александар Вучић – Уједињена Србија“ освојила 103.
То је велики политички преокрет.
Али да ли ће постати и почетак дубљег друштвеног преображаја?
То је питање много важније од саме смене власти.
ПРОМЕНА ВЛАСТИ ИЛИ ПРОМЕНА СИСТЕМА ВРЕДНОСТИ?
Не смемо као друштво пропустити прилику да се борба против корупције и неправде претвори у трајно успостављање владавине права.
Они који су злоупотребљавали државне функције морају одговарати пред законом, без обзира на страначку припадност и коју функцију су обављали у државном апарату. Али нико не сме бити проглашен кривим само зато што је припадао одређеној политичкој странци.
Међу гласачима и члановима СНС-а, као и међу присталицама других странака, има поштених људи који желе добро свом народу.
Оздрављење друштва не сме се претворити у освету.
Правда је утврђивање истине, одговорности и једнака примена закона.
Али ни то није довољно.
Ако се промени власт, а остане исти однос према материјалном, народу, држави и моралним вредностима, онда нисмо излечили друштво. Само смо заменили оне који њиме управљају.
Зато је потребно много више од политичке победе.
Потребна је обнова поверења, поштења, одговорности, породице, образовања и духовних вредности.
Потребно је да млади поново виде смисао у поштеном раду, стварању, љубави, породици и служењу општем добру.
СУВЕРЕНИТЕТ, НАЦИОНАЛНИ ИНТЕРЕС И ДУХОВНО ОЗДРАВЉЕЊЕ
Духовно и морално оздрављење друштва не може се посматрати одвојено од односа према сопственој држави, народу, његовој историји и будућности.
Јер шта значи бити поштен према свом народу ако се истовремено не води рачуна о његовој слободи, достојанству, суверенитету и националним интересима?
И шта значи говорити о суверенитету ако државне институције не штите грађане од корупције, неправде и злоупотребе власти?
Ова питања су међусобно повезана.
За Србију је посебно важно питање Косова и Метохије. Оно није само територијално и политичко, већ има историјску, културну и духовну димензију.
Устав Србије Косово и Метохију одређује као саставни део њене територије, док је његов међународни статус предмет дубоких спорова и различитих тумачења. Зато је неопходно да се о његовој будућности разговара одговорно, уз поштовање међународног права и Резолуције УН 1244, очување мира, заштиту српског народа, његове културне и верске баштине и права свих становника.
Истински суверенитет подразумева способност државе да самостално и одговорно доноси одлуке, али и да њене институције служе грађанима.
Зато борба против корупције, обнова моралних вредности и очување националног достојанства не морају бити одвојени процеси.
Напротив, могу се међусобно допуњавати.
Јер слобода народа није потпуна ако његови грађани живе у страху од неправде, као што ни праведно друштво не може бити равнодушно према питањима своје самосталности и будућности. Зато Србија треба бити и слободна и праведна.
А ШТА ЈЕ СА СВЕТСКИМ ЦЕНТРИМА МОЋИ?
Овде се враћамо на почетак текста.
Могуће је да различити спољни центри моћи настоје да утичу и на студентски покрет и на будућу власт у Србији. Такви утицаји су питање које заслужује озбиљно разматрање, али се њихово постојање и обим не могу утврђивати без доказа. Време ће показати.
Студентски покрет није идеолошки једнородан. У њему се могу препознати различите политичке и вредносне оријентације, од либералних и глобалистичких до родољубивих и суверенистичких.
Зато ће једно од најважнијих питања бити да ли ће нова политичка већина успети да одлуке доноси самостално, у интересу грађана Србије, без потчињавања било ком спољном центру моћи.
За мене су посебно важни они који слободу, суверенитет и националне интересе повезују са правдом, поштењем и одговорношћу.
Јер родољубље није само говорити о љубави према свом народу. Родољубље је и не пљачкати га, не понижавати га, не лагати га и не продавати његову будућност.
Истовремено, суверенитет не треба да значи изолацију, нити сарадња са другим народима мора да значи потчињавање.
Управо зато годинама говорим о природној глобализацији, као могућности сарадње слободних народа и држава, уз уважавање њиховог идентитета, духовних вредности и права да самостално одлучују о својој будућности.
Ако Србија успе да повеже праведније институције, истинску слободу, национално достојанство и сарадњу са другим народима, онда би искуство њених студената могло постати подстицај и другим европским друштвима која сада пролазе кроз хаотично стање.
Не као модел који треба механички преписивати, него као доказ да млади могу покренути важне друштвене промене.
НАША ДЕЦА ЋЕ НАС ИЗЛЕЧИТИ
Ми, старије генерације смо створили амбијент у којем су наша деца одрастала окружена неправдом, противречностима и бројним искушењима. Чак је и школа заказала. Дешава се да у њој деца уче и лажну науку.
А она су показала да не морају прихватити све што смо им оставили.
Показала су храброст да поставе питања која су многи од нас престали да постављају.
Показала су да се страх може савладати, да солидарност може повезати људе и да љубав према истини и правди може бити снажнија од равнодушности, па чак и од материјалне користи.
Али не треба да од њих тражимо да сама носе терет нашег оздрављења.
Наша је обавеза да им помогнемо, да признамо сопствене грешке и да заједно са њима градимо друштво у којем ће човек поново бити важнији од новца, истина од пропаганде, правда од моћи, а љубав од мржње.
Можда је највећа победа наше деце управо у томе што нас подсећају да човек не живи само да би имао, него и да би волео, стварао, чинио добро и пронашао истински смисао свога постојања.
И зато верујем да нас наша деца могу излечити.
Не тако што ће преузети нашу одговорност, него тако што ће нас својом храброшћу, љубављу и трагањем за истином подстаћи да и сами постанемо бољи људи.
Јер друштво неће оздравити онда када на власт дођу само други људи.
Оздравиће онда када се у људима обнови оно добро без којег ниједна власт не може бити праведна.
И тада ће победа наше деце бити и наша заједничка победа.
И од тада ни један српски председник неће дозволити да у телевизијској емисији у којој је он позван као гост - председник, водитељ њему (уз његову сагласност) и свим гледаоцима пусти видео у којем му (ПРЕДСЕДНИКУ СРБИЈЕ) неко псује мајку. Сваки нормалан припадник српског народа је тада био осрамоћен.То се није смело дозволити.
И од тада ни један српски председник не би требао рећи - да никад мајкама неће слати синове у ковчегу. Јер дође време угрожености кад је част и подвиг погинути за одбрану српског народа. Ако нема таквих у таквом времену, неће бити ни српског народа.
Какво смо дно додирнули када смо на изборима гласали само против досадашњег стања ?
Они који су изгубили на изборима, требају бити достојансвени у свом поразу, а не кривити друге и ширити мржњу према победницима.
Децо, студенти, ђаци, ако хоћете да не будете , као онај који је остварио подвиг, дигао се до небеских висина и онда, због гордости помислио да је то све урадио само захваљујући њему - стропоштао се на земљу и доживио страшно понижење - уђите у цркву, Богу се помолите и крените са Њим у највећу победу српског народа која ће бити међу највећим у задњих неколико векова. Даће Бог, међународне околности ће се за такву победу створити.
P.S. Текст посвећујем једној Анастасији.
Дане Чанковић
Председник СНП „Избор је наш“
