Чанковић: У прилог новом уставу Српске

03.04.2025. год.

Српски народ поново мора да покаже снагу и моћ, а његови политичари и установе да спроведу његову вољу, да обнове Републику Српску као израз слободе српског народа и гарант његовог опстанка.

Двадесетак година у јавности износим чињенице да је Република Српска по свом уставу од 28.2.1992. године, али и по Анексу IV Дејтонског споразума (својеврсни устав Дејтонске БиХ) држава, односно политичкоправни ентитет српског народа. Све мањине и појединци у њој имају сва права по свим европским и свјетским стандардима. Од те премисе, да је Република Српска држава српског народа треба кренути и у новом нацрту устава Републике Српске. Друга чињеница, која се мора узети у обзир приликом писања новог устава Српске, јесте да је Дејтонска БиХ државна заједница, настала међународним мировним уговором (објашњено у тексту „Шта је нама БиХ“).

Наведене правне чињенице, одмах од 1995. па све до данас покушале су се измијенити нелегалним дјеловањем високих представника, као и у амбијенту страха и разним притисцима на српске политичаре. Најбољи примјер за такво нелегитимно и незаконито дјеловање јесте Одлука Уставног суда БиХ о конститутивности Срба, Хрвата и Муслимана (Бошњака) у оба ентитета.

Она руши политичко устројство Дејтонске БиХ (као државне заједница са суверенитетом у ентитетима и дефинише Р. Српску као друштвено политички ентитет српског народа, а Муслиманско - Хрватску федерацију, као друштвено политички ентитет муслиманског - бошњачког и хрватског народа. Равноправност сва три народа и оба ентитета истовремено се налази искључиво у заједничким институцијама БиХ).

Таква одлука о конститутивности сва три народа у оба ентитета је правно проблематична, нелегитимна, иако се може сматрати да је легално донесена, извор је проблема и других штетних одлука. Она се може квалификовати и као злочин против мира, јер руши Међународни мировни споразум и изазива политичку дестабилизацију, а може изазвати и сукобе. Тако размишљајући, може се говорити и о кривичној одговорности судија који су донијели такву одлуку (тројица странаца и двојица судија представника бошњачког народа, док су представници српског и хрватског народа били против), која у темељу руши један међународни мировни уговор иза којег стоје најважније силе свијета. Значи Дејтонска БиХ је државна заједница и има само заједничке институције (Предсједништво, Парламентарну скупштину БиХ, Савјет министара, Уставни суд БиХ, а многе друге заједничке институције – агенције су накнадно наметнуте), али не и територију. Територију имају ентитети, Република Српска и Федерација БиХ.

Значи, уколико нови устав уважи наведене чињенице; да је Република Српска држава српског народа и да као таква може градити државну заједницу, не само са Муслиманско-Хрватском федерацијом, како је то наведено у Дејтонском споразуму, већ и са другим државама у окружењу, ријешиће се сви суштински политички, економски и идентитетски проблеми који се намећу у процесу централизације БиХ. Српској се неће наметати симболи, оспоравати Дан и Име Република Српска, отимати територија, блокирати велики економски пројекти... Не треба да изгубимо из вида да многе државне заједнице и федерације, попут САД, Белгије су чланице УН-а, па је тако и БиХ као државна заједница чланица УН-а.

Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП-Избор је наш