Српске интеграције, Бошко Обрадовић, Српски сабор Двери, Београд

    Често се прича о „Српском питању“, али се исто тако често и прескаче одговор на то питање, или су одговори такви да их тешко можемо назвати српским.
    У времену После свих пораза, кад у српском народу влада велика равнодушност спрам националних питања, потребно је будити нову наду у могућност доласка времена Нових победа.
    Зато је први посао данас одбацивање дефетизма, предаје, историјског умора, националне неодговорности и небриге. Српски одговор данас је нечекање, акција, корак испред непријатељске пропаганде. Највећа наша заблуда свих ових година била је да ми нисмо у рату, или да је рат завршен, или да новог рата више неће бити. Рат против нашег народа и државе, било да је политички, економски, војни или медијски, било да се води изнутра или споља, и даље траје несмањеном жестином. Ми, притом, стално каснимо са одговором. Најважнији српски одговор данас је константно сведочење истине о нашем народу и његовој историји. Одговор на све клевете, нападе, прозивке, оптужбе и етикетирања којима смо као народ, Црква и држава изложени. Јер, уместо нас неће нико одговорити, стати у нашу заштиту и бранити наше националне интересе.
    Ако желимо да се озбиљно бавимо „Српским питањем“ онда на свако савремено друштвено питање морамо брзо имати одговарајући савремени хришћански, национални и стручни одговор.


    Живимо у времену после свих нагомиланих српских пораза у прошлом веку. Живимо у доба када постепено губимо све водеће националне институције, а већ више од пола века немамо националну елиту. Сви смо сведоци историјског умора српског народа. Српско питање данас претешко је бреме за ову генерацију која је потпуно изгубила интересовање за Стару Србију, Републику Српску Крајину и Црну Гору, док се тренутно суочава са процесом осамостаљења Косова и Метохије. У истом тренутку, дешава се велико финале континуираног укидања елемената државности Републике Српске и отварају нови дезинтеграциони процеси у Војводини, Рашкој области и на југу Србије. Поставити данас идеју европских интеграција пред народ који је у овом тренутку на крајњој тачки свеопште дезинтеграције, као нити један други европски народ, крајње је лицемерно. Поставља се зато кључно питање: како одговорити на толике изазове?
    Оно што је дефинитивно постало јасно јесте да је дошао крај кабинетским визијама, салонском национализму и јагњећим бригадама. Дошло је време у коме се српски национални програм за 21. век ствара на терену, тамо где се непрестано бране сви појединачни српски национални интереси и кроз сталне активности конституише национална визија.
    Ово је време када се више не можемо ослонити на државу, чекати помоћ националних установа, политичара... Тренутак је за личну иницијативу, самоорганизованост око Цркве, обнову старих и прављење нових удружења, нове српске добротворе и задужбинаре, велике мецене српског историјског опстанка. Потребан нам је нов, савремени модел друштвеног организовања који би био кадар обезбедити претрајавање српског народа у свим искушењима у којима данас стоји. Потребни су нам људи који нису изгубили веру у Бога и Српство, велика спремност на жртву и неуморни активизам. У овом времену када су и Црква и Држава, темељи српског духовног и физичког постојања у историји, на удару, где наћи нову друштвену снагу за ову одлучујућу битку?


    Животну друштвену снагу српски народ има још од тренутка добијања аутокефалности Српске православне цркве. То је једина институција овога народа која се протеже до свих крајева планете где Срби живе, која има огромно духовно и историјско искуство и суштинску мрежу којом може да српски народ одржи јединственим. Црква долази пре државе и остаје после пропасти државе да се бори за духовни и физички опстанак народа. Историја нашег народа незамислива је без Српске православне цркве. И данас је то готово једина преостала национална институција после полома свих установа, у времену када више нема никога да стане у заштиту српског народа. У тренутку када смо урушили војску, окрњили суверенитет државе, изгубили смисао већине осталих националних институција, уништили моралну главницу народа, преко нам је потребна једна установа у коју сви имамо поверења и која нас може сабрати на заједничко дело. Без такве друштвене снаге нити један национални програм нема изгледа на успех.
    Оно што свакако треба имати у виду јесте да се и Српска Црква још увек обнавља после страховитог страдања под комунизмом. Њени тренутни финансијски, кадровски и други организациони ресурси још јој не дозвољавају да развије у потпуности све своје потенцијале, а по природи ствари се разуме да не може напустити своју основну мисију зарад друштвених и државних питања. Црква је чувар смисла живота, савест друштва и ризница искуства, а српски народ мора изнедрити нов начин друштвеног организовања који ће бити од помоћи црквеној мисији у друштву. Задатак је и других народних удружења и установа да у друштву сведоче истину црквеног погледа на свет и тиме растерете Цркву у бављењу текућим друштвеним питањима. Ова нова снага била би и у функцији заштите Цркве од непрестаних друштвених удара.
    Исто важи и за државу која је све више спречена да делује у националном смеру. И њој је потребна нова друштвена структура која би преузела на себе одређени део терета. Озбиљна национална држава би имала интерес да помогне развој таквог сектора који би био јавна, организована унутрашња подршка свему ономе што чини и још више ономе што у овом времену не сме директно да ради. Разуме се да би ова грађанска иницијатива била и полуга притиска на оне државне власти које се одричу националног и демократског предзнака и суштине своје улоге.


    Држава у чије су темеље уграђени животи њених најмлађих и најбољих синова нема цену. Држава је упориште и снага заједнице, нада њеног опстанка и бољитка. Срби су један од највећих државотворних народа у Европи. Стваралачка љубав према држави и спремност на жртву у одбрани своје државности важне су карактеристике српског националног менталитета. У нашем случају нема обожавања државе ради државе, нити је српска држава – „света држава“. Ради се о елементарној потреби заједнице за државним склоништем у коме може да оствари све елементе унутрашњег поретка и спољне заштите.
    Када би данас неко са стране од нас захтевао да му испричамо једну лепу српску националну причу из деведесетих година прошлога века, тешко да бисмо нашли другу и лепшу од приче о настанку Републике Српске. Када је у времену свеопште дезинтеграције српског етничког простора један део српског народа успео да се организује и одбрани историјско право на постојање своје државе, онда је то епохалан чин.
    У походе Републици Српској треба ићи као на поклоничко путовање у најмлађу српску државу. Нема сумње, а ни разлога да се то не подвуче, да је РС највећи национални креативни домет српског народа у 20. веку. У веку у коме смо или свој државотворни идентитет утапали у друге државе или једноставно доживели све могуће националне поразе, стварање једне српске државе представља врхунски историјски резултат.
    РС данас не представља симболички важну историјску чињеницу само за српски народ. РС је била и остала авангарда националне и хришћанске идеје у савременој Европи. Данас, када многе европске државе почињу да схватају куда води процес укидања националних суверенитета и утапање у евроунијатски кош, долази до почетка националног отрежњења код многих европских држава. Није случајно др Марко С. Марковић, један од највећих српских мислилаца у политичкој емиграцији после 1945. године, закључио још 1995. да су Срби из РС последњи деголисти у Европи.
    Исто тако, Република Српска је, не рачунајући Косово и Метохију,  представљала прву брану исламској експанзији ка срцу Европе. Онима који су пропустили да реагују када је 1981. године спаљивана Пећка Патријаршија или када је требало стати на страну босанско-херцеговачких хришћана, биће касно када исту ствар буду имали у својим предграђима. РС је тако била први фронт за одбрану хришћанства у савременој Европи.
    Актуелни захтев за референдумом у РС означава не само немогућност даљег живота у неприродној Босни и Херцеговини, и није само одговор на небројена кршења државних овлашћења, већ представља демократско право српског народа на самоопредељење да живи у својој држави. Тим исходом бисмо коначно стали на пут вековним поразима, извојевали прву српску победу у 21. веку, као знак времена нових победа. Од пресудне важности данас нам је једна државотворна победа, да нам поврати изгубљено национално самопоуздање.


    Невладин сектор је данас препуштено поље деловања оним организацијама које у основи свога програма имају обрачун са српским националним интересима. Прва велика грешка била је напуштање овог фронта без борбе. Друга, још већа грешка данас је неувиђање овог погрешног потеза и даље неорганизовање српског невладиног сектора.
    Српске невладине организације значиле би друштвени ослонац промоцији српских националних интереса. Тај посао све теже постиже држава која се налази под непроглашеном окупацијом, а то не сме бити примарно поље деловања Цркве. Потребне су нам нове друштвене организационе форме, потпуно савремене и демократски оправдане, а неоптерећене страначким поделама, које би извирале из Цркве и уливале се у државу, допуњујући и штитећи својим радом и једну и другу. Такав модеран концепт друштвеног организовања и деловања омогућава нам невладин сектор.
    Значај невладиног сектора огледао би се и у обједињавању стручних потенцијала нашег народа и брзим одговорима стручних тимова сабраних око невладиних организација на сва текућа друштвена питања.


    Блиска будућност доноси пред нас могућност истовременог егзистирања три српске државе: Србије, Републике Српске и Црне Горе. Иста таква могућност постоји да српски народ остане без иједне своје државе и претвори се у дијаспору. Прилично од нас зависи коначно преокретање ове историјске клацкалице.
Србија која трпи даљу дезинтеграцију мора једном тај процес зауставити, ако уопште жели да постоји као држава. Република Српска из дефанзивне позиције немог посматрања урушавања елемената своје државности треба да пређе у офанзивну борбу за независност. Црна Гора, са преко 30 процената Срба и преко 60 процената оних који говоре српским језиком, да овде не рачунамо оне које последњи тоталитарни режим у Европи држи под контролом, као и многе друге који су били за заједничку државу Србије и Црне Горе, може врло брзо и лако да постане већински српска држава. Али за све то је потребна озбиљна национална стратегија. У сва три случаја само дугорочни духовни и културно-просветни рад, јака политичка борба и државотворна свест, могу обезбедити ове победе.
    Међутим, шта у случају исто тако вероватног сценарија да кроз постојеће државе не можемо да остваримо своје националне интересе? Шта ако политичка елита у Србији не буде имала снаге да државу сачува од распада и колонијалне будућности? Шта ако политичка елита у Републици Српској не успе да одржи статус РС и утопи је у унитарну БиХ? Шта ако нове српске политичке снаге у Црној Гори не успеју кроз институције да се изборе за политичка и друга права српског народа?
    Имамо ли резервни план како опстати после одумирања српске државности? Ма колико данас било најважније сачувати државу, потребно је и далекосежно размишљати и правити основе националног опстанка без обзира на (не)постојање националне државе. За такво нешто потребне су нам паралелне или алтернативне националне институције: удружења, фондације, задужбине, а све то је не само најбоље већ и једино могуће остварити кроз невладин сектор. Онако како су Срби у ранијим вековима опстали у три империје: Аустроугарској, Млетачкој и Турској, тако данас треба да поставимо основе српског националног програма за 21. век. Оно што су некад биле Матица Српска, Српска књижевна задруга, Коло српских сестара, Уједињена омладина српска и друге „невладине организације“ тога доба, данас треба да буду и стара и нова, у оба случаја савремена српска удружења. Као некада, наслоњени на обновљену Пећку Патријаршију, тако и данас овај нови програм друштвеног организовања у Српској православној цркви налази поуздан ослонац и свепрожимајућу инфраструктуру. Као и некада, ова историјска мисија неће бити могућа без великих српских добротвора који ће своје богатство ставити на располагање интересима свога народа.
   

    Не сме више да буде појединачних „српских питања“ у Републици Српској, Црној Гори, Косову и Метохији, или било где друго. Сва та појединачна питања данас представљају јединствено „Српско питање“, на које мора да се пружи и јединствен одговор. Без обзира који део организма српског народа био у одређеном тренутку угрожен, хитро мора да реагује цео организам. То све неће бити могуће без постојања заједничке националне стратегије и мреже српских удружења која би деловала као један систем. Тек на тај начин, путем великог броја различитих удружења, јавних и медијских наступа, алтернативног издаваштва и медија, самофинансирања и умрежавања, можемо остварити циљ: православно јавно мњење и целовиту заштиту националних интереса. Ово је испит националне самодисциплине, креативности и саборности који може бити последњи на коме ћемо пасти.
    Без обзира колико нам се данас чинило пресудним одбранити српске земље и државе, и све снаге дати на политичку борбу у том смислу, неопходно је и поставити здраве темеље за успостављање јединственог српског духовног и културног простора који би представљао најбоље уточиште и утврђење српског опстанка, па тако и политичке борбе у том правцу. Српске интеграције су императив времена, а све остале интеграције могу бити тек на другом месту, остављене дипломатији да се њима бави. Прва мисао озбиљне Матице и националних делатника данас би требало да буде како интегрисати српски народ у јединствену целину, а први задатак како ту идеју реализовати у пракси. Све друго су обично интелектуалне и дневно-политичке празне приче, које само замућују и одлажу јасан поглед на једини пут избављења српског народа у овоме часу.