Ријеч о Српској, проф. др Алекса Буха

Ако сте ме већ свесрдно позвали на овај ваш скуп, а ја до задњег готово тренутка оклијевао с одлуком да се активно одазовем, дужан сам да најприје изнесем разлоге таквог мог стања духа. Ја сам крајем јуна 1998. године ставио тачку, након више од осам година избивања у политици, на моје политичко дјеловање и вратио се свом дугогодишњем пријератном послу. Разлози такве моје одлуке не би охрабрили овај скуп, па ћу их заобићи. Мораћу заобићи и исцрпну хронологију збивања у РС за потоњих осам година, њихове актере, број и појединачне учинке и значења. Јавно сам иступао само на годишњице Дејтонског Споразума, истичући шта која годишњица доноси РС, и како вријеме односи оно што је тај споразум признао и потврдио српском народу у БиХ.
Могу, дакле, о томе да вам изнесем своје мисли и ставове. Криза у Југославији крајем 80-их и почетком 90-их година објелоданила је два кардинална историјска пораза: пораз социјализма као друштвеног, економског и политичког система и пораз југословенства као наднације или нове нације. Први неуспјех је био и неуспјех свих европских социјализама, комунистичке провенијенције, док се други тиче само југословенских нација и њихових припадника. И одмах парадокс: за већину тих нација тај пораз је значио побједу, неуспјех-успјех. Морамо тај парадокс мало рашчланити. Југословенство и Југославија стварани су, интензивно од краја осамнаестог вијека. Негдје почетком деведесетих година 20. стољећа имала се да обиљежи двјестагодишњица почетака тог стварања. Двјеста година историје се по критеријима европске историјске свијести идентификује као савремена историја; толико историјског збивања, сјећања и памћења чини живи саставни дио сваке актуелне, не само стриктно историјске него свакодневне свијести људи.
Који, дакле, садржаји колају у свакодневној свијести обичних људи; који то, дакле, садржаји воде историјско коло на југословенској и, ближе, на БиХ-а географији? И кад су се југословенски народи нашли први пут у заједничкој држави један дио свијести био је испуњен ентузијазмом и надом да ће се од "три племена истог народа", и уз три религије, моћи образовати једна нација, ново нација - или наднација барем у политичко-државном смилу, док је други дио свијести људи у то сумњао и томе се опирао. Што је вријеме више одмицало, овај други дио је добивао на снази. Противљења су већ прије стварања Југославије, у Првом свјетском рату, прешла не само у непријатељства него у истребљивања. У два свјетска рата жртве таквог узајамног истребљивања били су, у далеко већој мјери, Срби. Око броја жртава у рату 1992-95. у Бих још се прегањамо. Но, извјесно је да је то опет било, на крају конца, узајамно убијање између три народа.
Требало би да буде очигледно да је концепт заједничког живота народа Југославије дубоко дефектан, чак да је антихуман, ако хуманитет схватимо као складно споразумијевање, добровољно саглашавање и активну солидарност с Другим(а). Тај Други је у овом случају народ/нација, односно за сваку од три нације у Бих, узете појединачно, друге двије нације.
У чему се огледа тај дубински дефект, овдје? У томе, што су те три нације већ прије стварања Југославије формирале свој идентитет, нека му буде основица религија; стекле, дакле, свијест о свом етничком поријеклу, о култури, о својој географији, о својој историјској традицији и обичајности, о својим аспирацијама: националним, економским, културним, вјерским... (С тим у вези, недопустиво је било српско или хрватско својатање Муслимана, без обзира на њихово етничко поријекло. Морало је бити саморазумљиво да се поштују мотиви који су њихове претке понукали да прихвате ислам, а потомке да у новој религији, и све што је она донијела, остану).
Већ сковани и током савремене историје наново таљени и искивани идентитети три народа, три националне традиције на географији БиХ су не само различите него и супротстављене, и једна другу, ако су заједно, искључују. И то не само због разлика у религијама! А то стање духова је прикривано у мирним временима једне, друге или треће управе "одозго", да би се у кризама - ратовима показало, три пута као узајамно убијање. То су признали, нећу казати увидјели, јер се то видјело и голим оком, и представници тзв. Међународне заједнице, али тек послије новог троипогодишњег рата. Дејтонски споразум је ставио дефинитивно тачку на заједнички живот три народа у БиХ, и установио њихов живот једних поред других. Ставио је био тачку на свако централистичко управљање и организовање државе, са тобоже равноправним једнаким грађанима, које се досада увијек претварало у доминацију једног народа над друга два или два народа над трећим. Дејтонским споразумом је коначно и у БиХ уведен и потврђен државно-национални принцип организовања, политичко-државног, националних заједница. Наравно у мјери у којој је то допуштао наметнути државни оквир БиХ.
Унутрашњи суверенитет и сопствена територија потврђени су посебно сваком од три нације: Србима кроз РС, Бошњацима/ муслиманима и Хрватима кроз Федерацију БиХ, односно кроз њене кантоне. Колико су те двије творевине самосталне државне јединице свједочи списак подручја која су у њиховој надлежности, а не само њихова презимена. Укратко: сви видови појединачног националног животу у надлежности су тих националних државних јединица из којих се састоји БиХ - и економија, и располагање природним ресурсима, и култура и судство и школство и образовање, и здравство, и информисање, и државне институције и управа, и политика, и полиција, најзад војска. Колико се озбиљно мислило с концептом дефинитивне подјеле, национално-државне,с вједочи клаузула о двије, односно три војске и одредба да војска једне државне јединице не може прећи на територију друге без изричитог одобрења бладе дотичне државне јединице. Заједничке функције на нивоу БиХ имале су да се обављају уз равноправно учешће представника сва три народа.
У провођење Споразума кренуло се је са овим претпоставкама. Међутим, чим би се наишло и на незнатну тешкоћу око споразумијевања, у помоћ је призивана централизација; све би било у реду ако би се укинули тзв. ентитети, а власт претворила у једну, јединствену, централистичко државну. Међународној заједници, која је, иначе, тешка срца потврдила самосталност РС, као што сада пуном паром подупире независност Космета, учинило се да би то и стварно било "боље" или "право" рјешење. Сједећи годинама само у Сарајеву, слушајући из дана у ноћ жеље челника бошњачке/муслиманске нације они су се све више поистовјећивали са тим жељама, и у својим извјештајима и предлозима одлука их претварали у стварност. Допустили су да говор мржње против Срба не јењава за читаво поратно вријеме. Нису се упитали како то да се жели заједнички живот са геноцидним (!) народом, са народом све самих четника (тј. злочинаца!), са агресором на БиХ. Како је могуће да се подигне оптужница због геноцида и агресије против матичне државе Срба, а у рату та држава није учествовала са својом војском. - Па кад су питања те врсте изостала, онда смо доспјели у ситуацију у којој је све допуштено.
Допуштено је, и чак се међународно свечано потврђује, откривање спомен обиљежја на коме су за будуће генерације уклесане ријечи да нема измирења без освете. Допуштено је да вјерски бошњачки старјешина дозива, у међувремену примиреног бошњачког/муслиманског политичара: шта чека, што не стане на чело БиХ, што не преузме власт и среди државу. Допуштено је да се читаво вријеме послије Дејтона тражи укидање РС. Врхунац бестидности и шовинистичког ужаса представља скорашња порука представника бошњачко-муслиманске нације у Предсједништву БиХ: Нека Срби селе ако им се не допада централизована БиХ(?!).
Логика Дејтонског Споразума имплиците и експлиците показује да је уставно рјешење за БиХ садржавало или успостављање БиХ уз поштовање свих елемената државности двају државних јединица или њихово потпуно осамостаљивање. Стенограми разговора муслиманских и хрватских и представника САД, који су вођени од почетка 1993. године до дејтонског Споразума потврђују да је та логика резултат ових претходних договарања. Назирући да је ђаво однио шалу кад је ријеч о неподијељеној и цјеловитој БиХ, Изетбеговић и Силајџић, усред преговора о Овен-Столтенберговом плану, хитају да потпишу уговоре о подјели БиХ. Најприје са Хрватима, а потом представници РС хитно лете за Женеву. У ноћи између 15. и 16. септембра 1993. године тече састанак између двије делегације. На столу је Овен-Столтенбергов план по ком је БиХ подијељена у сљедећим процентима: РС 53%, Херцег Босна 17% и муслиманска република 30%. Силајџић од нас тражи још 3,33% територије, нека то буде и голи крш и урвине, само да може свом народу казати да је добио једну трећину. Послије тога свако нека референдумом одлучује по својој вољи да ли ће остати у Унији БиХ. На тај проценат су Муслимани добили нашу сагласност, али су их свјетски мешетари, за мјесец дана осоколили, да и даље иступају против подјеле.
У поратном периоду, у посљедњих осам година, оно што је записано у Споразуму, у Уставу РС, с којим је постала "саставник" БиХ, у Дејтонском Уставу БиХ, непрекидно је круњено и подривано. Са стране РС, томе току ствари на руку су ишли, под притиском, из сопствених амбиција, због кратке памети, због недостатка праве заинтересованости за РС и др. шесторо кључних политичких људи од средине 1997. год. до унатраг неколико мјесеци. Сви под геслом, на овај или онај начин "спашавања" РС. Троје од њих нису могли спасити ни себе, кад су обавили посао урушавања атрибута самосталности РС, нестали су са политичке сцене. Друга тројица су данашњи кључни политички људи. Не знамо које су све тајне папире раније потписали, и које обавезе преузели. Опозиција им (свима) спочитава да су на ниво БиХ пренијели, или је у њихово вријеме пренесено више од 40 функција које су изворно припадале РС. Никад се са човјеком не зна унапријед шта мисли и шта ће учинити, мада се може пратити то што говори. То што ова тројица политичких челника РС говоре у посљедњих мјесеци треба, по мом мишљењу, подржати, иако су и они, сваки на различит начин, учествовали у претходним работама разградње РС. Мислим да их треба да подржи и "Избор је наш". Другога избора немамо. За свој дио, хоћу посебно да подржим госп. Додика. Спорио сам се са њим од октобра 1991. год. до јуна 1998. Ако нисам у заблуди, чему сам повремено склон, данашњи госп. Додик је човјек политичких ставова каквог одавно прижељкујем да се појави у РС.
Неколико ријечи самом "Избору". По мом мишљењу, не би требало да на првом мјесту ваших послова буде референдум. Прије тога треба да од Народне скупштине РС и њених републичких институција затражите да у нормалном демократском поступку буду враћени сви елементи државне самосталности РС који су Дејтонским споразумом потврђени. До референдума ће доћи силом објективног тока ствари, ако не дође до тог враћања.
Оспоравање, громогласно, права РС на референдум је саставни дио менталитета из ког се Србима оспорава било које право слободног, демократског, достојанственог постојања као народа. Упутите их на побројене међународне документе у Преамбули Устава БиХ и у додатку Уставу БиХ, којих је обавезно да се придржавамо, па ће прочитати да је право на самостално одлучивање о државној судбини потврђено у барем четири документа са тих спискова.