Пише Ненад КЕЦМАНОВИЋ

УПРКОС бурном негодовању комшија и одлучном супротстављању странаца, референдум о отцјепљењу Републике Српске коначно је одржан. Није га, додуше, расписао ентитетски парламент, али га јесте, не мање поуздано, обавила агенција за истраживање јавног мњења "Партнер" из Бање Луке, и то на двоструко репрезентативном узорку од преко двије хиљаде анкетираних. Егзактни показатељи да би на сутра расписани референдум изашло 83 одсто грађана и да би се 75 одсто изјаснило за излазак Републике Српске из БиХ, свједоче да би већ први дан слободе од протектората растурио наметнуту државу.

Да би било тако, одавно добро зна не само сваки сељак у босанским брдима и херцеговачком кршу него и сваки добро обавијештен аналитичар у свијету. Готово у проценат исте податке потврђивале су све сондаже које је у БиХ уназад десетак година вршио Демократски институт из Вашингтона. Е, управо зато су већ и на само Додиково помињање могућности да се грађани Српске непосредно демократски изјасне о статусу ентитета, скочили на ноге и у Сарајеву и у Бриселу и у Вашингтону. Свјеже устоличени високи представник Европске уније за БиХ Кристијан Шварц Шилинг отрчао је у Београд са захтјевом да предсједник и премијер Србије Борис Тадић и Војислав Коштуница хитно оду у Босну и умире прекодринску браћу. А, устреба ли, запријетио је да се неће либити да употријеби и своја "Бонска овлашћења". То ће рећи да је спреман да укида, забрањује, поништава и смјењује, како и приличи "колонијалном вицекраљу" (Кнаус и Мартин) у "Посљедњој диктатури у Европи" (Обрад Кесић).

Вриједност истраживања агенције "Партнер" и јесте у томе што је овим својеврсним "неформалним референдумом" заобишла репресивне реакције Канцеларије високог представника. Али и много већа од тога, јер је умјесто штурог класично референдумског "да" или "не", односно "за" или "против" шире и комплексније објаснило да је опредјељење за отцјепљење до кључања подгријано, што бошњачким, што притисцима међународне заједнице. Стоји да су Срби, као конститутивни народ који чини 90 одсто становништва "мањег ентитета", још почетком деведесетих на плебисциту одбили БиХ као самосталну државу. Као и да су је, касније, захваљујући потписима Радован Караџића у Лисабону и Слободана Милошевића у Дејтону, прећутно прихватили као шири оквир Републике Српске. Али, ревизија и слова и духа Дејтонског споразума од стране самих његових твораца, те асиметрично третирање Косова и Српске од стране те исте међународне заједнице, довели су до потпуног неповјерења према сваком посредовању Брисела и Вашингтона у изградњи функционалније БиХ. А бјесомучно понављање из Сарајева да је "Република Српска геноцидна креатура", да су "српски политички представници злочинци и фашисти", да је "српски народ агресорски" и слично, учинило је Србима, и иначе нежељену, државну заједницу са Бошњацима, потпуно неприхватљивом.

Посебно значајан налаз истраживања јесте и то да грађани Републике Српске на путу до самосталности унапријед рачунају на међународне отпоре, али да у не мањем проценту сматрају да их спољне препреке не могу зауставити на путу до циља. И, можда још значајнији, да у том подухвату Срби са лијеве обале Дрине не рачунају на подршку ни матице ни благонаклоног дијела иностранства, него се уздају "у се и у своје кљусе". А то практично значи да ни такозвано међународно "завртање руке" Београду ни "поткупљивање" Москве неће довести до попуштања на терену. Најзначајније је, ипак, што ће резултати овог истраживања ојачати преговарачку позицију представника Републике Српске на јесењој трећој рунди преговора о уставним промјенама, пошто су прве двије у Бриселу и Вашингтону већ добили.

Током љетње паузе коју им је Канцеларија високог представника дала за предизборну кампању и изборе, Додик је лансирао идеју о референдуму и, уз подршку министра спољних послова БиХ Младена Иванића и предсједника Републике Српске Драгана Чавића, пребацио лопту у комшијско двориште. Прича о опстанку Републике Српске преко ноћи се претворила у причу о опстанку БиХ, а онда је на овом "неформалном референдуму" добила и подршку три четвртине ентитетске популације. Ријеч је о тако убједљивој демократској већини са чијом вољом неће моћи много да се погађа ни нека нова постизборна парламентарна већина, ни влада Српске, ни предсједник Републике, без обзира на прохтјеве из комшилука и ултиматуме из свијета. Коначно, БиХ је са много мањом грађанском већином напустила другу Југославију, Црна Гора, са још мањом, трећу, а Албанци, који само што нису отишли, и не питају шта о томе мисле Београд и преостали Срби на Косову.

Република Српска је први пут послије рата изашла из политичке дефанзиве у БиХ која се сводила на перманентну одбрану од сарајевске централизације и бошњачке унитаризације. Њени политички представници би на наставак преговора о уставним промјенама морали отићи са својом верзијом будућности и државе и ентитета. У њој би, бар као алтернативе, морали да буду поменути и три ентитета, и ентитети без кантона, и ентитети са већом аутономијом, и ентитети као државе, и ентитети у другим државама. И политичка наука и политичка пракса кажу да недовољно функционалне државе нипошто не треба јачати и централизовати него, напротив, демократизовати и децентрализовати, па у крајњој линији и расформирати.

Ако дејтонски оквирни уставни споразум више не важи, све се враћа на почетак и све могућности су отворене. Наравно, уз поштовање највиших демократских процедура и стандарда који су били услов Вашингтона и Брисела за Црногорце и за Албанце. А то је на првом мјесту референдум, који би, према неформалном тестирању агенције "Партнер", у нашем случају био пука формалност. Како ће Бошњаци, Срби и Хрвати у БиХ сутра моћи да распишу референдум о придруживању Европској унији ако већ данас не смију да распишу референдум чак ни о опстанку властите државе и, евентуално, о њеном уређењу?

Глас Српске 07.08.2006.