У глави ми одјекују ријечи врло интелигентног човјека „и поред тога што имам пуно више новца, осјећам незадовољство“ и одмах видим лик једног другог човјека, старца од 82 године. Простодушан, веселих очију, као да се увијек смијуљи. У разговору је углавном нешто питао и слушао.  Био је јако срећан кад и у комшилуку уради нешто, испресијеца дрва код старе мајке. Многи би роптали на живот да су живјели његовим, прилично сиромашним животом. Он је знао само понекад опсовати труње. И то без потпуно изговорене прве ријечи.

У таквом размишљању затекла ме је информација да Русија одустаје од изградње Јужног тока. Не знам зашто, али ту информацију пратило је моје сјећање на руски батаљон који је 11. и 12. јуна 1999.  из Тузле отишао на приштински аеродром. Била је то нада, Косово и Метохија ће бити сачувани.  Нажалост, дошло је, захваљујући САД и НАТО-у, до једностраног проглашења Косова и отимања српске земље.

Јужни ток донио је наду, не само у економском смислу, већ и у безбједоносном. Русија ће штитити државе кроз које пролази Јужни ток.

Шта се може очекивати послије одустајања од Јужног тока?

Прво једно отрежњење и разумијевање да се интереси великих сила често преламају преко леђа малих, као својеврсна батина. Да се политика Русије суштински разликује од политике некадашњег СССР-а. Она не користи насилне методе, методе диктата. Њена политика је можда најмудрија (с обзиром на околности у посљедњих сто година). Русија у спољњој политици не жели наметати своју вољу другим народима, па када је то и за њихово добро. Другим ријечима, не могу бити већи Срби од Срба. Ако власти других држава не раде (не смију или не могу) у интересу свог народа, онда ни Русија неће да истрајава на супротном путу, да се одбрани Косово и Метохија (што у овим околностима можда није ни могуће).

Колико год се оправдавале власти Бугарске и Србије, оне су суштински вршиле кочење изградње Јужног тока.

За Русију је најбоље да се Бугари и Срби на најдиректнији начин увјере шта им доноси политика Брисела и Вашингтона, а шта би им могла дати Русија.

Можда владе малих држава морају бити у служби интереса Брисела и Вашингтона (односно центра моћи који је изнад њих). У сваком случају одустајање од Јужног тока, друга страна ће протумачити као слабост Русије и рањивост Србије. Покренуће се активности које би довеле до поништења приватизације НИС-а, стварања  „Републике Војводине“, отимање Прешевске долине и тзв. Санџака.

И гдје је онда рјешење за српски народ?

У схватању да нема своју државу – српску државу и да жели да вјерује да може да је оствари.

Без обзира на то  како се власт понашала и шта радила, свака критика упућена њој треба да прати мисао да управо власти није лако, јер је разапета између интереса великих које мора уважавати и интереса свога народа.

Ако је чињеница да је власт, силом прилика, у служби интереса страног центра моћи, онда се у народу морају јавити самосвјесни појединци, групе који ће организовати паралелни живот у односу на власт. Вршити просвећивање, мотивисати људе на рад, предузетништво, нудити истински смисао, наду, утјеху. Одњеговати човјека поштеног, вриједног, вјерујућег који говори српским језиком и пише ћириличним писмом.

Џабе је ако се оствари и највећи напредак у економском и научно-техничком смислу, а изгуби човјек смисла и идентитета који је најважнији ресурс друштва. Посредно нам тако говоре двојица људи с почетка текста. Зато тај свеколики напредак мора бити праћен духовним и моралним. У противном људи ће постати „сувишна роба“ без функције коју треба уништити. Сигурно је да ће се доћи у ситуацију са преголемим проблемима и свеприсутним злом, када човјек неће моћи сам пронаћи рјешење. Али управо тада Бог, за нас недокучив а њему својствен начин, проналази спасоносно рјешење. Само то човјек треба заслужити.

Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП - Избор је наш