Одговор на Месићеву колумну „Ентитетска подјела не може бити будућност БиХ“

Позивам српску јавност да ми помогне у дилеми, да ли је бивши предсједавајући Предсједништва СФРЈ Стјепан Месић написао колумну „Ентитетска подјела не може бити будућност Босне и Хецеговине“ у Независним новинама од 5. августа 2015. инспирисан размишљањем да су Срби будале, или је та колумна посљедица својеврсног признања да је учествовао у најтежем злочину, злочину против мира (разбијање Југославије ратом) и због тога нека врста кајања (интегралан текст колумне на крају овог одговора).

Не вјерујем у Дарвинову теорију еволуције, да је човјек настао од мајмуна, а још мање да од човјека „испадне“ мајмун, мада има покушаја...

У суштини, сложио бих се са многим стварима које je Стјепан Месић написао у колумни, под условом да ју је изнио у јавност 1990. године када је био предсједавајући Предсједништва СФРЈ, и да је умјесто мале Југославије, тј. БиХ наводио велику Југославију, коју је својевремено и представљао.

Од склапања споразума у Дејтону, извињавам се, од  Устава СФРЈ из 1974. прошло је више од два десетљећа (замишљена колумна из 1990.) „Крајње је вријеме да се постави питање што и како даље? Јер, да се даље мора, да  се другачије мора, то је неспорно.“

Устав из 1974. поставио је  Србију у  подређен политички, а самим тим и сваки други положај. Представници аутономних покрајина Војводине и Косова и Метохије у Савезној скупштини СФРЈ о суштинским законима изјашњавали су се другачије од представника СР Србије, што је готово увијек било на штету СР Србије, а у корист, прије свега, СР Хрватске и  СР Словеније. Са таквом предношћу Храватска и Словенија напредовале су политички, економски и изграђивале свој самостални идентитет, док је Србија и поред свог великог природног богатства за њима заостајала, па чак губила и свој историјски идентитет.

Неко би рекао, па ко је Србима крив што нису паметни.  Када је памет показао Слободан Милошевић, предсједник СР Србије, и то тако  што је аутономне покрајине привео „познању права“ и Србију учинио равноправном са осталим републикама СФРЈ, дошло је до највећег злочина, злочина против мира, и то тако што су, прије свега, Словенија и Хрватскa ратом разбиле СФРЈ, која је била чланица и оснивач УН-а, највеће свјетске организације. Послије тога и Алија Изетбеговић реченицом да ће жртвовати мир за независну БиХ одвео је и ову републику бивше Југославије у рат. „Понављам – да темељ односа у СФРЈ, извињавам се, БиХ буде равноправност њезиних грађана, без обзира на то које су нације или вјере. Дакле, грађанско друштво је излаз из кризе и једини пут према доиста сувереној и неовисној СФРЈ, извињавам се, БиХ. Да би се то остварило потребно је промијенити изборни систем тако да он буде заснован на начелу: један човјек – један глас.“

Ако је господин Месић пишући колумну мислио на СФРЈ, а писао о БиХ, онда разумијем његову накнадну памет и признање да је учествовао у најтежем злочину, што потврђује и његова чувена реченица: „Ја сам свој задатак извршио, Југославије више нема“ и његово својеврсно кајање. Али, ако није то тако, ако је колумну  Ентитетска подјела не може бити будућност БиХ писао а не мислећи на вријеме деведесетих, онда је то увреда за здрав разум. Он на тај начин Србе доживљава као будаласте, јер мисли да ће они тек тако одустати од Републике Српске, што произилази из наслова његове  колумне. Можда господин Месић у колумни сугерише да се Република Српска може издвојити из БиХ, и онда нека таква БиХ, без ентитета има будућност, јер је Месић у свом политичком животу толико пута био непредвидив.

Овом приликом нећу се бавити његовом реченицом о агресору, геноциду и етничком чишћењу, јер је подсвијест чудо. Садашња  независна држава Хрватска је завршила процес који је почео поодавно, једно трећину заклати, једну трећину протјерати а једно трећину покатоличити. У Хрватској данас скоро да нема Срба, а били су у њој државотворан народ. Сада се и у њој може користити демократски принцип  један човјек – један глас.

Аутор текса је Дане Чанковић, предсједник СНП - Избор је наш