Срби и Руси воле једни друге. Мада је било периода када су, њима наметнуте државе чиниле све да посвађају та два народа. Мислим на СССР, који је чинио много штете и самом руском народу, као што је и Југославија чинила лоше српском народу.  Количина те штете била је различита у зависности од тога ко је све учествовао у власти тих држава.  Зато не чуди кампања Запада, па и самог предсједника Обаме, против Путина у смислу како он хоће да обнови СССР.  Таква кампања има за циљ да уплаши државе бившег Варшавског пакта и руске сусједе, како би отежала предсједнику Путину обнову моћне Русије која би створила ону страну савеза држава која би се темељила на истинским вриједностима и стварној слободи народа, држава...

Ово излагање неће се бавити конкретним догађајима и личностима које  су кроз прошлост учвршћивали руско-српске односе, чинећи једни другима добро, често и жртвујући се једни за друге (улазећи неспремни у рат, „купујући“ вријеме). Србин и Рус већ након првих пола сата разговора осјете пријатељство, док у разговору са западњаком постоје обостране баријере које несумњиво обе стране требају пребродити. Међутим, најважнија и нераскидива „копча“ Срба и Руса јесте њихов однос према смрти. У њему се налази најдубљи и најтежи пораз, или највећа и најузвишенија побједа. Побједа човјека над смрћу кроз васкрсење. Такав духован човјек може гледати смрти у очи и рећи „Смрти гдје ти је жалац, аде гдје ти је побједа“. Такав човјек не зна за очајање, страх, безизлазност. Он је трпељив, пожртвован, радан и осјећа истинску радост живљења. Управо такав Србин и Рус успоставиће најдубљи и најискренији однос, обострано користан,  а онда и њихови народи – српски и руски. То не значи да та два народа не желе у такве односе да приме и друге народе, без обзира на њихов идентитет. Битан је слободан, добронамјеран и користан приступ.

На Западу је присутан Макијавелистички принцип „циљ оправдава средство“. На томе почива њихова политика, па можда и животи. То је генијално смишљено како би се избјегла колективна и лична одговорност. Уколико би се користила рђава средства, зао начин доласка до циља, ето, циљ је крив, нисам ја, ја сам добар.

У менталитету Срба и Руса, у православљу, духовна вриједност је слобода, па онда ако сам „ја“ као личност изабрао зло, како бих дошао до циља, тада сам показао своју личност, која не може због циља потиснути се у други план и бити неодговорна за начин и средства доласка до циља без обзира каква су.

Сада ћу се осврнути на животни простор Срба.

Балкан није ничија земља да је свако може узимати. Балкан је земља, прије свега, хришћанских, православних народа. Опасност да то не буде тако долази из најмање три могућа процеса.

А разлози да неко освоји Балкан леже од потребе за животним простором, преко геостратегијског положаја и његових природних богатстава, па све до његовог уклапања у нови свјетски поредак кроз процес актуелне глобализације.
 

Први процес јесте стварање тзв. Велике Албаније, која би заузимала територије садашње Албаније, дијелове Македоније, Србије, Црне Горе, Грчке, Бугарске. Овај процес може бити реалан зато што би га подржале САД и НАТО, што народи ових разбијаних држава нису јединствени, чак су око неких питања супротстављени (Црна Гора, Бугарска и Македонија признале тзв. Косово, итд.), албански народ деценијама има демографску експанзију, агресивни су и бескомпромисни у остваривању својих максималистичких циљева.
 

Други процес у смислу освајања Балкана могу започети са запада Њемачка, која има не само економски потенцијал за то, а са југа Турска, која је у економском успону, али и са жељом да обнови Отоманску империју. И Њемачка и Турска тај процес могу водити мирним путем, или мање мирним, а можда чак и ратом. Мирни пут се води економијом, приватизацијом, законима, уласком балканских држава у ЕУ…
 

Трећи процес је покушај  н а д г р у п е  да успостави нови свјетски поредак. Рушење садашњег свјетског поретка ишло би правним насиљем и ратовима. Да би се то урадило, сила се издиже изнад сваког права и слободе и постаје легитимна за остваривање циљева оних који ту силу имају. Да би дошло до ратова, стварају се околности у којима су народи незадовољни, без посла – радних мјеста, губе смисао постојања, злоупотребљава се национализам и религија. А такве околности узроковане су стварањем потрошачког менталитета (преко медија и другим начинима), задуживањем, прије свега, од ММФ-а и Свјетске банке, чије давање новца због условљавања народе и државе гура у живо блато, и тако упадају у дужничко ропство. Уништава се домаћа производња, сточни фонд, пољопривреда.
 

У политичком смислу, дестабилизација се врши путем процеса сучељавања два принципа: права народа на самоопредјељење и принципа неповредивости граница суверених држава. Споменута  н а д г р у п а , дакле, управља свјетским догађајима, финансијским токовима, понекад пројектују велике економске кризе и у стању су да наметну „демократију“ у многим државама свијета. У тако створеној ситуацији, кад свијетом влада сукоб, глад, хаос, смрт.., већина обичних људи свијета – народа, тражиће било кога само да успостави – наметне мир, па и по цијену губитка властитог идентитета и слободе. Управо н а д г р у п а  која је створила такву ситуацију то и жели, да људи траже да се наметне мир од било кога, па и путем свјетске владе. То би  н а д г р у п а  искористила да се покаже као спаситељ, али и да оствари свој зацртани циљ, а то је успостава свјетске владе, једне религије, једног језика, итд. За  н а д г р у п у  постоји критичан број људи на Земљи као планети, а „вишак“ људи представља им терет и опасност. Надгрупи су потребни људи као радници за остваривање њиховог плана, а не људи који су слободни, ствараоци, са сопственим животним смислом постојања. Они желе само надарене људе да искористе за своје „узвишене“ циљеве, а да од „обичних“ направе хуманоидне роботе – људе без душе, који ће за надгрупу обављати најприземније послове. Значи, нови свјетски поредак који би се остварио преко актуелне глобализације, заснивао би се на лажној слободи, лажној религији, на лажном човеку. „Благодети“ те лажи имала би само надгрупа са својим мрачним циљевима.

Да би се хришћански народи и њихова природна богатства, али и други који то желе, одбранили од наведених опасности, треба да остваре природну глобализацију. То подразумијева уједињење балканских народа – држава са државама бившег СССР-а, на челу са Русијом. То уједињење мора се остварити из истинске жеље тих народа и њиховим сагледавањем да је то за њих неопходно, заснивало би се на истинској слободи појединца и народа, на здравој економији и производњи, на политички стабилном, хуманом и солидарном друштву, подстицао би се рад и стваралаштво. На човеку који његује и интелект, и тијело, и душу.

У тој природној глобализацији, народ, држава, црква, треба да буду једно. Да функционишу као симфонија, да се међусобно прожимају, допуњују, а не да се супротстављају, или да народ буде одвојен од државе, односно цркве, и обрнуто.

Уважавајући тренутну ситуацију, државе Балкана треба да се прво ослободе смртоносног загрљаја ММФ-а и Свјетске банке, тако што ће позвати Русију да са њима сачини споразум у којем би Русија вратила све неповољне кредите ММФ-а и Свјетске банке, а заузврат би добила одређене погодности, између осталог да на одређено време експлоатише одређена природна богатства. Са Русијом те земље требају склопити војно-технички споразум, односно војни савез, у којем би биле безбиједне. Народи на Балкану не би требали да се плаше Русије као велике свјетске силе, јер су интереси тих народа са интересом Русије подударни, а идентитет кроз православље – једнак. Уз то, Русија је изузетно богата природним ресурсима (највећа је држава на свијету и као таква није заинтересована да отима туђе територије и да их експлоатише) и Балкан јој више значи у геостратегијском смислу.

Русија није бивши СССР, она је у економском, војном, политичком, али, што је веома важно, и у демократском и духовном успону, док је запад ушао у кризе идентитета, морала и истинских вриједности.

Ова природна глобализација временом би се могла проширити и на Западну Европу, која би се, уз помоћ Русије, могла ослободити негативног утицаја САД-а и њихових НАТО снага, а путем пропасти болесног организма, званог Европска унија.
 

Најјаче оружје актуелне глобализације јесте прагматизам, али у најтежим временима то ће бити и највећа слабост. За природну глобализацију, најјаче оружје јесте и остаће љубав, због које многи људи неће сматрати дужину голог живота највећим смислом човјека.

Говор Данета Чанковића, предсједника  СНП -  Избор је наш, на Свесрпској научној конференцији  „Историјско и духовно наслеђе Срба у односима нове светске равнотеже“