„Све нам је дозвољено, али нам све није на корист“. Нажалост у данашње вријеме водимо се оном страном пословицом „Циљ оправдава средство“, а она истински није у нашем духу. Свједоци смо, да се већ дуже вријеме у јавности, не бирајући средства, нападају дјеца јавних личности. На тај начин можемо довести у опасност и саму личност дјетета, која још није очврсла и дорасла таквим искушењима, а и саму породицу доводимо у стресну ситуацију, која је може растурити. Породица је нешто свето у нашем друштву, а дјеца будућност, коју морамо поштедјети од терета за којег нису дорасли. Не правећи разлику у томе чија су то дјеца, јер сва она морају бити заштићена од злих  напада, овом приликом задржаћу се на актуелном случају напада на Данила, сина предсједника Вучића. За њега ме веже осећање које сам имао гледајући га док је држао српску заставу и слушао српску пјесму, послије својеврсне прославе Дана Републике Српске у Бањојлуци, а у организацији „СНП - Избор је наш“.

Тада, 9. јануара 2021.  је син предсједника Александра Вучића, Данило самоиницијативно дошао на прославу коју смо  организовали. Све нас је прожимало родољубиво осећање и радост коју смо доживјели прослављајући велики празниик, свјесни значаја који Српска има не само за Србе у њој, већ и за свеукупно Српство.

Српски народ често своје непријатеље пригрли, покушава да их преобрази у своје пријатеље, а своје сународнике Србе ставља у најтежа искушења. На тај начин он иде Божијим путем. Али „мјера је суштина ствари“ и ако се она пријеђе, оде у крајност, онда и најбоља намјера добије своју супротност.

Већ дуже вријеме у неким медијима се критикује и напада Данило, син предсједника Вучића. Нисам против критика, оптужби, па чак и осуда било којег појединца или лоше појаве у друштву, али да се то не ради испод сваког достојанства, ниско, онако како не би говорио нико ко има чојства у себи. То говорим мислећи на све, не изузимајући ни оне који бране Данила.

Они који критикују Данила, без обзира да чак има и истине у њиховим критикама, требају се запитати који је њихов истински мотив и куд све то може одвести. Критика на критику, острашћени напад на острашћени напад. И ето сукоба. И ко има користи од тога? 

Често већу корист има самокритика, самоукоравање, али не оно које произилази из страха или личног интереса, већ из смирења, трпљења и жељом за остварењем већег општег интереса.

Они, са намјером да критикују и нападају Данила требају имати у виду његове године, искушења и изазове са којим се бори, а које (искушења и изазове) између осталих стварају и оне снаге, које чине и Данилови нападачи.

У таквој опасној ситуацији, стицајем околности (што је син Александра Вучића) мало који његов вршњак може се наћи. Зато, ако имамо добру намјеру не смијемо претјерати у нападу да га сломимо и да га гурамо да „сагори“ и на тај начин да га спријечимо да можда у будућности значајно помогне друштву.

Данило Србине, „оном кога воли, Бог ставља трнов вијенац“.

Срби најчешће нападају своје али их нападају из разлога да постану Велики.

Злато се у огњу очисти од земље и јаче засија. Без савладавања искушења и изазова, стицањем смирења и спремности на жртву не постижу се велике висине. Зато Срби своје истакнуте појединце жестоко критикују, како би из њих извукли најбоље (има оних појединаца који у таквој ситуацији поклекну и оду у супротан правац), а када се упокоје, о њима све најљепше.

Данило умјесто претјеране критике треба да осјети подршку и од критичара и од обичних људи која ће га подстаћи да каже, оче не издај Српство (без обзира и ако предсједник Александар Вучић није никад ни помишљо да изда Косово). Тако дјелујући дочекаћемо заједно и у већем броју Златно доба Српства.

Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП – Избор је наш