Рајо ВОЈИНОВИЋ

             ЦРНА ГОРА – ДРЖАВА РЕГИОНА
            (Предлог за размишљање)
   
Вечерас је ова постреферендумска државолика творевина добила свој први устав. Тиме је на простору историјске Црне Горе довршено инсталирање, што би казао Митрополит Амфилохије, мувљег памћења и памети. Процес доношења њеног највишег правног акта је показао да су Срби хтјели Црну Гору као своју државу, али и да је она Србе одбацила због тога што они нијесу пристали на нестајање и асимилацију. Тим актом су домаћи и страни центри моћи с половичним усјехом заокружили вишедеценијски посао измјене садржаја појма Црногорац, тако што су у једну његову половину, умјесто завјетног косовско-његошевског садржаја, инсталирали континуитет идентитетске празнине. Од вечерас у Црној Гори коначно престаје вишедеценијска идентитетска полемика између Срба и националних Црногораца Од вечерас смо ми – ми, а они – они. Од вечерас смо и де факто и де јуре – два посебна народа. Од вечерас, српски народ нема више ни један-једини разлог да ову Црну Гору и даље доживљава као своју државу.

    Шта нам је даље чинити?       
    Прво, при осмишљавању свих будућих националних послова Срби у Црној Гори морају полазити од чињенице да живе у држави која им је невољно, само на папиру признала постојање под њиховим националним именом и која је, као таква, за њих апсолутно – непријатељска држава. Она ће, у то нема никакве сумње, још снажније настојати да асимилује српски народ, јер је то услов њене стабилности и њеног опстанка. То, даље, значи да српски народ у Црној Гори сада мора извршити хомогенизацију која не смије бити популистичког, већ национално-демократског карактера. То је сада први и најважнији задатак српске политичке елите у Црној Гори. Окосница сваког будућег дјеловања мора бити заснована на политичко-националном програму Српске листе. Срби у Црној Гори сада морају још снажније и још одлучније инсистирати на својим правима записаним у свим релевантним међународним документима о људским правима и слободама. Они морају користити сва позната демократска парламентарна и ванпарламентарна средства за борбу против такве државе. Они се, притом, морају пазити лицемерја и дуплих стандарда савремене евроамеричке демократије који прате евроамеричке послове у процесу европеизације Црне Горе и читавог региона.
    Срби у Црној Гори се, уколико желе да опстану као народ, морају, дакле, борити и изборити за пуну интитуционализацију и конкретизацију права на: конститутивност, српски језик као службени за све припаднике српског народа, пропорционалну заступљеност у свим државним органима и институцијама у складу с резултатима пописа становништва, пуну културно-просветну аутономију, систем специјалних веза са Србијом и јавну употребу својих националних симбола. Такође, српски народ у Црној Гори мора упорно инсистирати на уставном дефинисању државе са дводомим парламентом.

    Друго, својом национално-демократском хомогенизацијом Срби у Црној Гори не смију ући у самозолацију. Да би се то избјегло неопходно је поћи од чињенице да је ова државолика творевина настала вођењем политике «сви против Срба». Срби сада могу и морају изаћи из те позиције, тако што ће ту политику окренути против њених креатора.. То је могуће остварити налажењем додирних тачака са политиком мањинских националних заједница у Црној Гори. Треба, једноставно, сјести са њиховим политичким вођама и прво се с њима заједнички договорити око чега се није могуће договорити (с Албанцима око питања Косова и Метохије а с Бошњацима-Муслиманима око статуса Републике Српске у дејтонској БиХ) и заједнички констатовати да ни ми, нити они не можемо превише утицати на рјешавање тих питања. Тако ће се обострано амортизовати антагонизми који су настали у процесу распада Југославије. Након тога, треба им отворено рећи да се с њима око свих осталих питања можемо лако договорити, будући да се и наши и њихови интереси у Црној Гори готово у свему поклапају. Албанци, напримјер, већ годинама траже регионализацију, општину Тузи и пропорционалну заступљеност на територијама гдје су аутохтоно становништво. Бошњаци-Муслимани, рецимо, траже општину Петњица. И једнима и другима треба понудити заједнички рад на реализацији политичког пројекта који би се могао назвати именом «Црна Гора – држава региона». По том пројекту Црна Гора би, на принципима записаним у Европској повељи о регионалној управи и локалној самоуправи, имала седам региона формираних по географским, економским, културолошким, језичким и уопште менталитетским карактеристикама становништва, и то:    

1)    Регион Цетиње, који би обухватао територију општине Цетиње;
2)    Подгоричко-барски регион, који би обухватао територију општине
Подгорица (без Тузи и Малесије) и територију општине Бар;
3)    Никшићки регион, који би обухватао територију општине Никшић;
4)    Бококоторски регион, који би обухватао територије општина
Херцег-Нови, Котор, Тиват и Будва;
5)    Плавско-рожајски регион, који би обухватао територије општина
Плав, Рожаје и Петњица;
6)    Регион Улцињ и Малесија, који би обухватао територије општина
Улцињ и Тузи;
    7) Рашко-херцеговачки регион, који би обухватао територије општина Беране (без Петњице), Андријевица, Бијело Поље, Пљевља. Мојковац, Колашин. Жабљак, Шавник и Плужине.
   
Цетиње, 19. октобра 2007.