Извор  снаге протврелигиозног центра  моћи је у ђаволу, сатани, духовима злобе, који емитују своје таласе по читавој васељени. Они који су примили те таласе умом и срцем почињу емитовати њихов програм. Бог је ту да све преокрене на добро. Централни субјект у том односу добра и зла јесте човјек.

Противрелигиозни центар моћи није искључиво везан  за једну државу, један народ или неку територију, мада у одређеним епохама доминантно је присутан у некој држави, народу, територији. А и тада не постоји једнозначна снага у простору, а да није под својеврсним ударом друге снаге. Та борба добра и зла није у колизији. Сигурно да има најдубљи смисао, то је живот. Можда ће посљедњи покајник, када заврши посао, бити ђаво.

Циљеви противрелигиозног центра моћи јесу уништавање свих врста суверенитета и идентитета, анестезирање људске душе. Загосподарење човјеком и природом. Начини доласка до тих циљева су: имитацијом, обманом, преваром, лажима, насиљем... Посљедице су гордост, завист, љубомора, самоуживање, и то су само привремене особине које воде до коначног губљења суштине човјекове природе.

Дакле, човјек има непријатеља. А највећи је онај који анестезира људску душу. Тај је истински човјекоубица. У тој борби човјек не може побиједити сам. Са Богом, човјеку који је Богољубац, побједа је неминовна. Сва сложеност, дубина и снага те борбе показује човјекову важност и значај.

Споменути центар моћи жели да наметне неприродну, неправедну, и противрелигиозну глобализацију. Одговор на то је у савезништву истинских религија и народа, које би водило у стварање природне и праведне глобализације.

У једном дану видио сам утицај обе стране.

Другар ме је одвезао у елитно београдско насеље код пријатеља који му је пуно помогао. Испред његове виле, просјечан аутомобил. Он скромно обучен. Очи му сијају са пуно животне енергије и радости која се напаја из срца. Више слуша, него што говори. Зрачи. Касније сазнајем да даје бескаматне позајмице за куповину стана младим брачним паровима, са могућношћу отписа једног дијела дуга у зависности  од броја новорођенчади у породици. Добијам фотографије на којима пише „Чика Рајко,ово су ваше њиве сунцокрета и пшенице“. Рајко говори, њиве су моје, али главну корист имају они који их обрађују. Тако мора да буде, јер је то дјело њихових руку. Зато се са љубављу они односе према чика Рајку. У канцеларији, код њега, из прикрајка, пажњу ми привлачи мала икона Пресвете Богородице.

Фотографија њиве пшенице чика Рајка

У току дана стижем у Нови Сад. Добро позната особа прича ми добро познату причу. Све га боли, незадовољан је, никакав, а метеријално је изузетно ситуиран. Дуго година није смио ући у цркву. Као дијете су га страшили, ето попа, откинуће ти језик. Придружује нам се власник кафића. Он му прича како је добар човјек, како воли да помаже људима и увјерен је у то. Да од њега неко затражи новац, за не дај Боже, не би дао. Знам. Долази и његов комшија из улаза зграде гдје живе искључиво богаташи, материјалисти. Њих двојица причају како са комшијама из улаза не могу се договорити ни око било каквих заједничких послова одржавања... сви они изгледа гледају у динар. И онда онај кога добро познајем прича: „Знаш ли да сам на видеоснимку видио комшију П. како брише обућу од мој отирач. Можеш замислити какав је то човјек, када брише обућу од мој отирач.“ Чика Рајко не би ни примијетио свој отирач.

Избор је наш, ми бирамо себи улоге, хоћемо ли бити депресивни или имати истинску животну радост. Хоћемо ли умријети или вјечно живјети. Чије ћемо таласе пустити у ум и срце, чији ћемо програм емитовати.

И на крају сваки текст завршавам:
Побиједимо кризу радом, радујмо се и радимо.


Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП – Избор је наш