Узрок проблема који се дефинише у пресуди Европског суда за људска права у Стразбуру у предмету Сејдић – Финци лежи у Анексу IV Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини из Дејтона. Анекс IV је, заправо, Устав БиХ и у њему се дефинише да Предсједништво БиХ чине три члана, од којих се један Србин бира директно у Републици Српској, а друга двојица, Бошњак и Хрват, директно се бирају на подручју Федерације БиХ. Поставља се питање шта је старије у правном смислу – Устав који је садржан у Дејтонском мировном уговору и којег су потписале и за њега гарантују највеће и најважније државе свијета, или пресуда једног међународног суда. Дилема је још већа када се дода чињеница да би се спровођењем такве пресуде задовољила само форма, а суштина би остала иста. Додатни је моменат да одређене политичке странке желе пресуду Сејдић – Финци да искористе као средство за промјену Устава у смислу централизације БиХ, а неке друге за њену подјелу. У таквим околностима није реално очекивати постизање договора политичких странака у БиХ, а у вези са спровођењем те пресуде. Брисел и Вашингтон, инсистирајући на спровођењу пресуде Сејдић – Финци, стварају схизофрену ситуацију, јер тим инсистирањем руши се међународни мировни уговор, чији су и они гарант. У свему томе најављују се санкције (стопирање новчане помоћи БиХ и других инвестиција), које ће да штете искључиво народима – грађанима Федерације БиХ и Републике Српске. Ова пресуда Европског суда за људска права није прва и једина пресуда која је својеврсна бомба у Дејтонском мировном уговору. Ту је, прије свега, одлука Уставног суда БиХ о конститутивности сва три народа (Бошњака, Срба и Хрвата) и у Федерацији БиХ и у Републици Српској. Она је правно проблематична и извор је проблема и других штетних одлука. Иако је легално донесена, она је у потпуности нелегитимна, јер су за ту одлуку гласали само судије представници бошњачког народа, не рачунајући тројицу судија странаца, док су судије представници српског и хрватског народа били против.