Свима, који држе до данашњег великог празника, честитам Видовдан.

Видовдане, мој очињи виде с' тобом видим побједу Русије и Српске Србије.

Празници и велики догађаји нас васпитавају. Помоћу њих сагледавамо себе, али и будућност и упућују нас шта да чинимо. Они задају и вриједносни систем.

Не подразумијева се да сиромашан човјек, па и сиромашан колективитет или држава, немају право на достојанство. Напротив, сиромашни не смију изгубити достојанство. То чине када су невјерујући, сиромашне душе. Заправо достојанство чешће губе богати јер су им мисли и срце у материјалном свијету. Сиромашни устају кад је најтеже, како би одбранили оно што је највредније, истинске вриједности, идентитет, слободу.

За будућег човјека материјализам и филозофија, какви су били у задњних неколико вјекова, завршавају свој смисао постојања. 

Улази се у завршну фазу постојања оног материјализма чије су идеје водиље биле поруке: „Човјек је човјеку вук“, „Циљ оправдава средство“, „Завади па владај“. Завршава се и ера перпетуум мобиле у финасијама и монатарном систему, назван Долар  Посњедњи трзаји тог лажног система вриједности, а у жељи да се српски народ преведе на „праву“ страну историје преко поруке, која се код нас у посљедње вријеме чешће чује: „Нема вјечних пријатеља, само су вјечни материјални интереси“. Међутим, управо је суштина супротна. Непријатељ је увијек исти, а пријатељи исто тако. 

Циљеве Дрезденског конгреса да се створе независне државе: Хрватска, Словенија, Црна Гора, Македонија; да се од српског народа створе вјештачке нације.., није смислила Комунистичка партија Југославије, већ они који се сматрају да су на правој страни историје, а који су смислили и кренули у реализацију идеје о формирању СССР-а и СФРЈ, како би нанијели штету Русима и Србима, као и контролисали њихова природна богатства. Те вјештачке творевине, руски и српски родољуби прихватили су силом прилика – бирајући у том тренутку мање зло и како би укључивањем у њихове системе (СССР и СФРЈ) умањили пројектовану штету и спријечили остваривање зацртаних циљева. Некада су били више, некада мање успјешни.

Та страна сада разбија све врсте суверенитета и идентитета. Од држава, народа, до религија, а посебно покушава разбити Православље. На тај начин кроз сложене процесе: ратове, изазивање глади и болести, хоће да све сведу на неслободног, потчињеног појединца и да загосподаре свим свјетским богатствима. Крајњи њихов циљ – уништити човјека који је по лику Божијем и створити свог наликчовјека. Зато се варају они који ликују ште ће се, можда, и САД распасти, као да би то био и пораз те стране – не би био. 

Српски народ је историјски народ, који не издаје страну, а чија историјска улога између осталог чини и његов идентитет, најдубље узрокован његовом колективном генетском структуром. Та историјска улога, у односу српског народа према Богу, пролази кроз фазе: страдања, трпљења, побуне и побједе. 

Овдје није ријеч о никаквој расној теорији – постојању више и ниже расе. Овдје је ријеч о постојању великих историјских народа (који су понекад мијењали име) и којих нема пуно. Можда дванаест. Али чија је историјска улога константна. И они само испуњавају, свако своју улогу. У цјелини гледано, кроз План живота, све је како треба, јер све је по Божијој промисли. 

P.S.

Можда је циљ те стране да спријечи Македонију, Албанију, Црну Гору, БиХ и Србију да уђу у ЕУ, а да сви уђу у НАТО, како би кроз регионалну организацију, која би била под контролом наведене стране, спријечила повезивање Берлина и Анкаре, као и одстранила „малигни“ руски утицај.

 

Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП - Избор је наш

---