С. Васковић: Побиједиће Вучић; Д. Чанковић: Побијдиће Додик

Овим текстом немам намјеру да изазовем никакве подјеле, гордост, мржњу, сврставање на неку од страна. Напротив. Србе у сваком дијелу српског народа треба да интересује каква се политика води у српским земљама поготово сада у Београду и Бања Луци. Тим прије што ће та политика, у догледно вријеме, одлучити у ком геополитичком, цивилизацијском и вриједносном систему ће се наћи српски народ. До тада, а и у скорој прошлости биле су неопходне тактичке политике које су имале за циљ амортизовање злих намјера и притисака неправедног и доминантог свјетског центра моћи на српски народ;  куповину времена која се користи за какав такав општи напредак; и дочекати у оптималној снази Вријеме опредјељења, али и боље међународне односе за српски народ. Зато настављам текст кратким догађајем из 2014-2015.године.

Новинар Слободан Васковић оставља аутомобил на перионици и чека да га оперу. Прилазим му и започињемо разговор. Васковићу, да ли мислиш да може доћи вријеме у којем ће се сучелити политике Вучића и Додика? Не, па тек учвршћују и изграђују однос, на прву одговори он. Размисли па дода, може, али у том сукобу побјеђује Вучић, а ја му рекох да у том случају побјеђује Додик. Васковић је убрзо коректно препричао разговор у својој објављеној колумни, нормално не наводећи моје име. Ја то, сада послије седам година први пут јавно износим и то зато што је то суштински почетак овог текста.  Да ли ће побиједити један или други? Можда обојица, или неко трећи? Мора ли бити само један вођа српског народа у времену одлуке?

Усудио сам се да у име СНП-а Избор је наш (мимо легалних и легитимних избора) распишем јавни „тендер“, конкурс за вожда српског народа. То радимо суштински супротно у односу на начин којим се то ради на општим изборима у којима кандидати износе своје политике, циљеве... па народ гласа за оно што му је понуђено. Сада се јавно постављају услови, политика и циљеви „тендера“, па политичари, Срби добро дошли.

Основни услов за вођу српског народа јесте да буде вјерујући, имајући у виду и да „без великог грешника нема ни великог вјерника“ и то дјелима да се покаже. Вјерујући човјек је отпорнији на разне изазове и искушења (гордост, стомакоугађање, среброљубље, блуд...). Такав човјек је спреман на жртву из истинског смисла и тада мијења значење жртве у позитивно и онај који се жртвује тако остварује подвиг. За таквог не постоје никакве уцјене јер и највећи страх он побјеђује вјером у вјечност. „ ... и смрћу смрт побиједи“. Таквом Бог надомјешта снагу а смирењем добија мудрост и доноси најбоље одлуке, постаје визионар. Вођа јесте визионар који сагледава прелазак једне епохе у другу, прелазак српског свијета против Бога у српски свијет са Богом.  Визионар који је свјестан да тај процес тражи, вријеме, разумијевање и љубав. Разумијевање и за српски свијет против Бога, јер у Плану Живота, па и Плану српског народа као једног од малобројних који ће остати до свршетка свијета - све је како треба. Невјерујући може остварити својом посебном снагом, најчешће кроз диктатуру велики успјех, али он је привремен јер садржи сјеме зла које проклија прије или касније и разори оно што је личило на успјех. Не значи да и вјерујући не може да падне у гријех, да поклекне. Народ и вође функционишу међусобно узрочно-посљедично, срасли су као нокат и месо. Народ је све више вјерујући, одлази у цркву. Циљ вјерујућег вође јесте да са народом створи државу коју ће српски народ вољети а та држава ће бити гарант заштите српског народа и сваког појединца у њој. Она подразумијева да има  и коријен који се зове Косово и Метохија преко којег црпи истинске животне сокове. Посљедице дјеловања вјерујућег човјека и српског народа биће златно доба у којем ће се они који су се одвојили у времену „Српског свијета против Бога“, враћати српском роду, а он ће га дочекати слављем, као што је дочекан блудни син.

Такaв вођа, народ и држава, због суштинске промјене ситуације, неће признати  неправедни Међународни кривични суд за бившу Југославиу (тзв. Хашки суд) а самим тим и његове пресуде и све ће чинити, док год је то потребно, како би међунродне организације, а поготово УН,  признале грешку, а она се зове Хашки суд и неправду која је извршена према српском народу.

Дакле, основни услов „тендера“ јесте да српски вођа буде вјерујући, јер вјерући ће радије и невино страдати него згријешити...

Уједињење српског народа може се остварити само активним дјеловањем везивног средства. А најбоље почетно средство је духовно, а то јесте вјера, која прожима као крвоток Српску православну цркву, која је живи организам.

Можда послије ванредних или редовних избора у Црној Гори власт требају да формирају Срби и Црногорци. У Хрватској се јављају размишљања да Хрвати нису знали цијенити српске жртве које су својевремено пале да би Истра и Далмација припале Хрватској, већ су српском народу узвратили геноцидом. Сада се неки хрватски националисти плаше ситуације у којој би Србија за стратешке партнере у региону узела Италију и Мађарску те да ће онда Хрватска остати без дијела садашње територије. Зато Загреб са опрезом прилази политици стварања трећег хрватског ентитета у БиХ. Италија једва чека да се дио Бошњачко-Хрватске федерације припоји Хрватској. Бошњаци, Босанци, Богумили, или како год хоће да се зову и Срби у дубини душе једва чекају да се споје... То спрјечава Запад.

Уколико се на Западу не пробуди „Добри човјек“ који ће одбранити истинске, непролазне вриједности и људску природу која је угрожена од неправедног глобалистичког центра моћи, онда ће српски народ геостратешку позицију тражити са Русијом како би та страна одбранила непролазне људске вриједности и основни начин живота којом приликом спомињем само исхрану. По сваку цијену мора се сачувати нормални начин исхране, аутохтона сјемена, аутохтоно благо (домаће животиње).

Достизање великих циљева није лако али вриједи се потрудити. „Долазак“ великог жупана Стефана Немање у Београд најавио је и долазак златног доба српства.

Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП – Избор је наш  

---