Прије више од петнаест година на једној телевизији сам рекао, да је Република Српска наша кућа, наше имање, и свако најбоље управља својим имањем. Шта ће нам странци, високи представници – да управљају нашим животима, зар су они дошли да нама чине добро и реализују наше интересе? Негдје у то вријеме за БиХ сам рекао да је она немогућа држава, фикција од државе, која никад није постојала као суверена, самостална држава, већ је њен, условно речено, суверенитет био под окупацијом, диктатуром, или у саставу већих система, краљевина и федерација.

Могући су догађаји  који ће и прије општих избора у Дејтонској БиХ, октобра 2022. године одредити њихов исход.

У наредних годину дана дефинисаће се политика и одредити политичари који ће Републику Српску, то наше имање, развијати и старати се најбоље о њему, на начин да се и сви житељи имања, волећи га и свако на свој начин, укључе и учествују у том развоју, а на корист свих, мислећи и да што љепше, боље и развијеније имање, Републику Српску предају својој дјеци.

Или ће политичари Републику Српску одвести у очигледну и отворену диктатуру и окупацију, можда чак и у њен нестанак, стварајући централизовану БиХ.

Могућ је и један сложен процес стварања тзв. Балканске уније у којој би се налазиле Бошњачко-Хрватска Федерација, Република Српска, Србија, Црна Гора, Македонија. Таква унија највише би одговарала Бошњацима (Муслиманима). Огромна већина њих живјела би на јединствном простору са слободним тржиштем, слободним кретањем људи и услуга, били би слободни и у одређивању свог начина живота... Таква унија би одговарала и српском народу, послије српских интеграција.

Позитивне резултате за све народе такве Балканске уније може умањити или чак потпуно неутралисати  евентуална чињеница да иза тих процеса стоји свјетски центар моћи који спроводи неправедну глобализацију. Значи, како би се односила Балканска унија на њене народе зависило би суштински од тога ко би водио те интеграције.

Исход избора може бити познат и прије његових званичних резултата и то у случају ако дође до изражаја сујета и гордост истакнутих и самосталних политичара, те да буде више кандидата за инокосне функције. Ево примјера са  именима. За функцију предсједника Републике Српске, испред опозиције кандидује се подпредсједник СДС-а Милан Радовић, или такође подпредсједник и начелник општине Теслић, Милан Миличевић, испред актуелне позиције кандидује се Милорад Додик, а онда, због сујете, кандидује се градоначелник Бања Луке Драшко Станивуковић или посланик Небојша Вукановић, а можда и обојица.

За функцију, Српског члана Предсједништва БиХ, кандидују се, испред актуелне позиције Жељка Цвијановић, а испред опозиције посланик, Јелена Тривић. Уколико би Цвијановићка изгубила на изборима, услиједио би брзи процес подјеле у најјачој политичкој странци СНСД-у и из ње би се брзо  формирала нова политичка странка.

Мала је могућност, да се у Р. Српској и заједничким институцијама БиХ направи нова скупштинска већина прије општих избора, мада се ни то не може у потпуности искључити.

Добар је приједлог српског члана Предсједништва БиХ Милорада Додика да разговара са Бакиром Изетбеговићем и другим политичарима о новонасталој ситуацији у БиХ, али без посредника а поготово странаца.

Фото: Све о Српској

Ситуација у вези изборног закона значајно ће одредити будуће изборе. Уколико нови изборни закон буде подржан од Додика, опозиција може организовати протесте, и уколико не буду масовни, биће без икаквих суштинских резултата. Уколико нови изборни закон буде одговарао опозицији и она чак прихвати и његово наметање од стране Високог представника,  може услиједити бојкот избора па чак и спрјечавање и немогућност одржавања истих у Републици Српској.

У оба случаја није искључена и реакција тзв. дијела међународне заједнице кроз одређени интензитет силе и санкција. Свакако да се опши избори у БиХ могу организовати и по постојећем изборном закону.

Код српског народа никад не може проћи прича – само да ми економски боље живимо, а да при томе можемо газити и моралне вриједности, достојанство (чији темељ није материјално) или „блажа варијанта“ – кад остваримо економски успјех, онда ћемо повести рачуна о суштинским вриједностима (духовно-моралним и идентитетским). Народи који се воде искључиво материјалним поривом кроз вијекове нестају, тј. нестаје њихов суштински идентитет, на овај или онај начин, прије или касније.

Иницијатива Додика да се врате пренесене надлежности Републици Српској које су некад под притиском пренесене на заједничке институције БиХ може се одвијати у неколико праваца:

- Да Додик за такво нешто не добије подршку српских политичара, и остане сам, представљајући се као родољуб, а Република Српска крене у нестанак. Таква евентуална могућност дала би право на закључак да је постојала организована завјера против Републике Српске у којој су учествовали, мање више, и сви српски политичари а посебно најважнији.

- Да Додикову идеју подрже коалициони партнери, тј. скупштинска већина, а опозиција не би учествовала или би чак била против  реализације Додикове идеје.  У тој варијанти дошло би на тежи начин и уз одређене санкције до враћања надлежности Републици Српској.

- Да сви српски политичари подрже Додикову идеју.

Сада је не само вријеме за јединство, већ се може рећи да је оно услов за одбрану Републике Српске. Ко од српских политичара одбије такво јединство биће одговоран пред народом за фактички завршетак политичко-правног живота Републике Српске.

Српски политичари јединствено, у овом времену, са лакоћом и без штетних посљедица могу одбранити суверенитет Републике Српске, вратити пренесене надлежности, а ако у томе наиђу на неразумијевање бошњачких политичара у смислу да заживи Дејтонски споразум и Анекс IV, онда с правом и на радост српског народа могу отпочети мирно раздруживање Републике Српске и Бошњачко-Хрватске Федерације.

Да би се што лакше остварило јединство међу српским политичарима Додик, као најмоћнији политичар међу њима, мора показати величину и поступке који говоре да му је Српска изнад сујете и свих других слабости, да је спреман на жртву а посебно да искрено испружи руку свим српским политичарима и затражи саборност око реализовања једног од најважнијих циљева српског народа у овом времену.

 

Аутор текста: Дане Чанковић, предсједник СНП - Избор је наш

Текст је написан за часопис „Балкан Фокус“

---