У одјеку Васкршњег празника и свевременског поздрава, Христос Васкрсе и Радост донесе, износим кратко размишњаље.

Највећи гријех српског друштва, српских установа и сваког појединца јесте у томе што су створили такав амбијент да млади, наша дјеца у великом броју одлазе на Запад. 

Човјек је и материјално и духовно биће. Треба нахранити тијело, али и душа има своју храну.

На Западу, скоро да је већ сметња „истинском“ напретку, не само религија и породични живот, које као такве треба укинути, већ и све друге суштинске вриједности које човјека чине човјеком. Све се то ради да би био уништен истински човјек и створио њихов роботизовани анестезиране душе наликчовјек. Таквом Западу тјерамо нашу дјецу, оном у којем је већ одавно религија постала фолклор. Највећи гријех није у томе што њиховим одласком на Запад, они у највећем броју, кроз двије, три генерације, губе српски идентитет, већ што њиховим одласком, њима и њиховој дјеци се спрјечава могућност спасења.

Било би занимљиво, до ког закључка би дошли невјерујући људи, који свакако имају слободу да то буду, да и због једног од њихових најважнијих постулата – сумње, поставе себи реверзибилно питање. Сумњам да постоји Васкрсење, Христос није Васкрсао – А шта ако је Христос уистину Васкрсао. У првом случају, највећа штета оних који вјерују у Васкрсење, а у случају да је апсолутна Истина да  догађај Васкрсења се није десио, била би да  живот који је временски ограничен, проживе у обмани али уз утјеху коју им је дала „лажна“ нада. А у другом случају, када је апсолутна истина да се догађај Васкрсења заиста десио, истински вјерујући људи задобијају вјечни живот у Царству Небеском (подразумијева се да је неминован одлазак  у пакао лажно вјерујућих и невјерујућих, а што је посљедица њихове слободне воље). Мало непримјерен, али упечатљив закључак, чак би и сваки коцкар у тој дилеми, изабрао да буде вјерујући без обзира да ли је Васкрсење апсолутна истина или није, јер је добитак или губитак суштински и вјечан.

На Западу су могући догађаји који ће многе који су тамо отишли, приморати да се врате. Наше установе и друштво требају их спремно и раширених руку дочекати.

Уистину Христос Васкрсе и Радост донесе!

 

Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП – Избор је наш

---