Својевремено је било великих и ружних критика поводом изградње Ајфеловог торња. Постао је симбол Париза и једна од најбољих инвестиција у свијету. Можемо претпоставити да је било противљења и лоших критика у средњем  вијеку и приликом изградње манастира и цркава (Студеница, Високи Дечани, Грачаница, Велика Ремета, Девич, Зочиште, Крушедол, Љубостиња, Жича, Милешева...) – па народ тешко живи, а граде се грандиозни вјерски објекти. Данас, и вијековима Српство се због њих поноси и захваљујући њима сачуван је идентитет, а истински свијет се диви љепоти средњовјековних фресака (Бели анђео...) и манастира.

Потпуно је неважно да ли Велики жупан Стефан Немања држи крст или мач у десној руци. Крст има на прсима. Да на споменику пише преподобни Симеон Мироточиви можда би било смисла о томе размислити. Али, он у лијевој руци држи Хиландарску повељу која почиње „У почетку Бог створи и небо и земљу и људе на њој и благослови их и даде им власт над сваком творевином својом, и постави ове царевима, друге кнезовима, оне господарима, и свакоме даде да пасе стадо своје и да га сачува од сваког зла које би наишло на њега...“

И све је како треба.

Истинско Српство се радује „доласку“ Великог жупана Стефана Немање. Споменик великом жупану није случајно у Београду. Он као да је дио великог плана историје Српског свијета. Долазак Великог жупана Стефана Немање представља поновни почетак откривања Српског свијета, и то оног од почетка па до свршетка свијета. И без обзира што је српски народ, као носилац Српског свијета, мијењао своје име, он није мијењао своју историјску улогу у човјечанству, а која чини његов суштински идентитет. Та улога српског народа пролази кроз основне фазе. Оне су страдање, трпљење, отпор и побједа. Кроз вријеме се циклично понављају да би српски народ дочекао свршетак Свијета, остваривши своју улогу побједоносног народа, и то уз још мали број народа са својим историјским улогама. При томе се не омаловажавају улоге оних многобројних народа који су настајали и нестајали сплетом историјских околности, јер све је како треба.

Српски свијет подразумијева вјеру у Бога и тада он не одступа већ се достојно бори против налета зла, чинећи више добра него што други очекују од њега и хоће да му то признају. Међутим, када се окрене од Бога, Српски свијет  се саморазара и српски народ се дроби. Када се одступи од Бога, наши велики оци, наши свети, као да се повуку у страну и кажу,  добро, хоћете тако, хајде да видимо шта ће бити? И ето нам страдања... а онда када схватима и послушамо Божију вољу што је најбоље за нас, покајемо се и кренемо у отпор злу који доноси побједу над злом. И мање је важно да ли то страдање и трпљење траје 400 година као у случају Отоманске империје или 4 године као у случају усташко-нацистичко-фашистичке агресије и окупације, јер ће зло неминовно бити побијеђено.

И све је како треба, не само када је у питању споменик Великом жупану, већ је све како треба и када је у питању сваки човјек, сви народи, и сам Живот. Без обзира на грешке, проблеме, патњу, страдање... Јер све је по Божијој Премудрости и допуштењу. Зар би човјек другачије, а боље могао да уради, да устроји?!

Српски свијет цијени слободу и зна да је слобода избора, као могућност људског дјеловања истовремено највећа вриједност и највећа опасност. Захваљујући њој досежемо највише висине или најдубљи пад. Спашавамо се или не, и то у задатим околностима које су производ прародитељског, родитељског (крвних предака) и нашег гријеха. А наш гријех, слабост и врлине зависе од јединствене и непоновљиве личности (душе) и од терета и подршке произашле из дјеловања и искуства наших крвних предака које је меморисано у нашем мозгу. И свакако споменуте околности садрже искушења и дејства сила поднебесја и интервенцију Бога.

Без обзира на велике слабости, потешкоће и проблеме, због историјске улоге Српског свијета, који је пружио отпор против зла и то када је најтеже, и у данашње вријеме, када је угрожена и сама природа човјека,  Српски свијет пружа отпор неправедној глобализацији и одашиље поруку (можда и метафизички) и рањеној Европи – Добри човјече пробуди се, сви смо на једној страни у одбрани човјека.

И данас, српски народ је заслужио долазак Великог жупана Стефана Немање који најављује златно доба Српског свијета.

P.S. Не знам да ли је у Хрвата био неки велики жупан, али знам да је Република Хрватска административно подијељена на жупаније. Знам да и нови хрватски језик чува старе српске ријечи. Српски свијет треба да се поноси што његово благо други користе али се не смије одрицати тога блага.

 

Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП – Избор је наш

---