СНП-Избор је наш изражава задовољство што је и сама најава одржавања стручног скупа у Бања Луци на тему српског идентитета  „Српство шта је и ко и како га водити“, изазвала интересовање па и реакцију не само интелектуалаца  већ и државних институција. Слиједи други по реду текст са намјером да још већи број људи привучемо и повећамо њихову пажњу за споменути скуп.

Жеља потписника ових редова јесте да на задату тему са уског пута „Баци око и мисао“... без дубоке и оптерећујуће анализе уз наду да ће текст подстаћи на размишљање и продубити теме.

Центар свјетске моћи који контролише САД, Енглеску, НАТО, дио Ватикана и Израела... контролише банкарски систем, финансијске токове, покушава да створи и Свјетску војску и Свјетску владу – Они и њихова политика су толико ојачали да ће преко надзакона, диктатом и манипулацијом покушати наметнути суштински политику свакој власти у свим државама, тако да ће се институције држава стављати у службу наддржавним организацијама, односно центру свјетске моћи. Тај центар свјетске моћи, мали по бројности, а огромне снаге може видјети свој интерес и у разбијању држава па и самих САД. Он сам није ослабљен да не може растурити садашњи свјетски поредак... и испровоцираним регионалним ратовима.

Највећи изазов овог времена, најважнија суштина и приоритет јесте одњеговати доброг, храброг, поштеног, вриједног, вјерујућег и родољубивог човјека, чији је темељ живота најдубљи смисао који му подстиче најбоље наведене особине. Највиши циљ таквог човјека је спасење душе. Такав човјек, као Божије дјело, је највећа вриједност и центар стања ствари, што опет не искључује Христоцентрични поглед на Свијет. Напротив. Али, такав човјек, човјек смисла је угрожен и то системски, па чак и уставом државе. Намећу му се и озакоњују ненормалности, изопачености... Човјек је обезвријеђен, јефтина роба. Он сам се вреднује и цијене га, по количини материјалног којим располаже. Смисао нам је и приоритет оно што човјек произведе, а не сам човјек. Чак се иде до тога да је њихов бог у човјековој креацији и у ономе што човјек произведе. Више воли аутомобил и мобилни, него Бога Живога.

Ствара се човјек којег не интересује његово поријекло, смисао. Они желе да човјек раскине са прошлошћу, са традицијом, да одбаци Бога. Да све истинске вриједности замијени лажима, обманама, имитацијама, да не спознаје истину, већ да му суштина буде у баналним стварима, или да се заноси нечим недокучивим, бесконачним а празним, користећи фразе које немају садржај и тежину, које обмањују. А поготово пометњу могу изазвати када се користе ријечи које указују на Бога или се мисли на Његову Суштину, а у ствари се користе за обичне свакодневне појаве и „дневну“ реалност. И то је својеврсни покушај багателисања Бога Живога. Доћи ће вријеме у којем ће отворено и масовно ударити и на самог Бога.

Одавно су они лукаво смислили да религија и њена улога у друштву се објашњава као манифестација којом владајуће класе одвраћају потлачене од борбе за своја елементарна људска права (која они прописују). А управо само вјерујући човјек има храбрости и снагу да се бори за истинску Слободу по цијену губитка живота као и да им се супротстави у њиховој жељи да му анестезирају душу, да га униште. Њихов циљ није да религиозног човјека замијене „просвијетљеним“ човјеком који ће све своје проблеме рјешавати искључиво својим разумом (једини проблем којег неће дохватати јесте проблем смрти). Већ крајњи циљ највећег имитатора јесте да наговарајући, човјек уништавајући себе као Божије творевине, створи имитацију човјека којем ће лукави покушати удахнути живот... Ствара се амбијент у којем човјек ништа не треба да трпи. Озакониће се и аутаназија, па ако човјек има неки бол, без потешкоћа, а може то постати и тренд, да се над њим изврши „хумано“ убиство. Такав хуманизам инспирисан лукавим потискује сваку мисао код човјека да смирењем, кроз трпљење, бол, муке, страдања може спасити душу своју.

Догађаји у људском друштву нису спонтани и човјек надахнут непомјаником кроз богоборство води тоталном разарању и уништењу човјека као Божијег дјела.  Међутим, у тој борби зла и добра, Божијом промишљу човјечанство и човјек напредују... чак и сам човјек, јесте ситуационо биће само кад одбаци Бога. Острашћен и горд, ни сам неће знати како ће реаговати у одређеним екстремним ситуацијама. Само смирен и вјерујући човјек то увијек унапријед зна. У екстремној ситуацији, острашћен и горд човјек, може починити злочин и убити неког, а да то никад није могао ни помислити да може урадити, док смирен и истински вјерујући човјек унапријед зна да и у екстремној ситуацији неће починити злочин.

Сваки друштвени ситем има своје развојне фазе са неминовним крајем. И сваки је несумњиво у свом почетку бољи него при свом заласку. Данашњи свјетски поредак, због својих лоших посљедица долази до дна, и мора пропасти.

Српски народ се мора унапријед припремити за тај период. Можда најбоља припрема јесте у стварању СрБског свијета којег не треба ограничавати држава ни политичке странке. Њега треба да дефинише добар човјек, истинским непролазним вриједностима, кроз духовно јединство и активно учешће Српске православне цркве утемељене на Једној Светој Саборној и Апостолској Цркви.

Политичке странке полако завршавају своју историјску функцију, постале су средство за остваривање оних интереса који су неспојиви са оним идејама када су настајале... интересна група, корупција, и организовани криминал у њима је и преко њих се врши. Постале су саме себи сврха.

Владавина већине, демократија, изгубила је свој праведни смисао, не постоје гаранције, узимајући и манипулативна средства овог времена, да ће „већина“ донијети најбољу одлуку, да разлучи шта је добро а шта лоше и да ће спроводити најбољу политику. Напротив. Већина, демократија, политичке странке, на разне начине се стављају у службу остваривања неправедних и појединачних интереса. Ако је то тако, а чињенице показују да јесте, онда је сазрело вријеме да се размишља о њиховом укидању.  Два пола, суштински различита, биће заинтересована за њихово укидање или бар развлашћивање. Онај споменути малобројни, а моћни центар свјетске моћи који покушава да наметне неправедну глобализацију преко Свјетске војске и Свјетске владе и њихових надзакона (а процес је отпочео... мировне снаге и НАТО губе смисао постојања ако се не трансформишу у Свјетску војску. И најновија ситуација са Свјетском здравственом организацијом-СЗО, нам говори да се могу наметати правила и доносити надзакони које ће сви други беспоговорно спроводити.), обесмислиће и елиминисати политичке странке.

Други пол подразумијева Божији благослов. Можда је то истинска монархија. У сваком случају прави вођа српског народа мора бити слуга Божији и народни, који је спреман одрећи се власништва материјалног и директно учествовати у стварању институција, тијела која ће бити у служби народа и државе. И то није утопија. Кроз историју српски народ је имао такве људе и они су постали свети.

Било како било, не постоји добар систем, и без обзира на законе, којег лоши људи не могу кршити и злоупотријебити. И не постоји тако лош систем, да би у њему било неправде и да би се лоше живјело, ако су људи добри. Дакле, суштина је у стварању доброг човјека, а за то је најпозванија Црква, али и сваки обични човјек који ће се и сам потрудити...

Рјешења за сва суштинска питања треба одложити док се не одњегује тако добар човјек. Држава, народ са таквим човјеком знаће дати најбољи одговор и у вези Косова и у вези интеграције српског народа.

---