Србима православцима, Бошњацима муслиманима
Поводом покушаја наметања закона о забрани негирања геноцида у Сребреници
Ако Бог да, Бошњаци муслимани ће имати мудрости, племенитости и храбарости да одбаце англосаксонску политику завади па владај, која се покушава увући на мала врата преко покушаја наметања закона о забрани негирања геноцида у Сребреници, када им већ није успјело увлачење такве политике на велика вратра – усвајањем резолуције у Савјету безбиједности УН о геноциду у Сребреници.
Узимајући у обзир сложену, а неповољну међународну ситуацију, која може довести до сукоба у многим регионима у свијету, у Европи па и код нас, крајње је вријеме да сагледамо стање у којем се налазимо и доведемо у ред наше односе - српскоправослвне и бошњачкомуслиманске.
Због изузетне важности ових односа за обичног човјека текст започињем молитвом Богу...
У овом обраћању нећу тражити истину о једној другој Сребреници у којој су Срби страдали, а која се десила прије оне за коју читав свијет зна и у којој су страдали Бошњаци. Нећу тражити истину ни у јамама испуњеним закланим и недокланим, пре и послије Другог свјетског рата, ни у броју жртава једне и друге стране, ни ко је и кад први почео.
Кад су се год странци укључивали у наше односе и ми прихватали „кости бачене од слуга ђаволских“, као звијери чинили смо злочине једни према другима и то са дубоким осјећањем мржње и надмоћи према жртви, али и осјећањем задовољства што испуњавамо налоге туђина. Таквима нема спаса док не доживе велику бол и онда истинско покајање и преображај. А када нам је туђин успостављао мир, он је био у корист интереса туђина, са већ убаченим сјеменом зла да проклија, опет кад њему одговара.
Да, чинили смо ми једни другима и злочине подстакнуте унутрашњом слабошћу, али такви злочини чињени су често са осјећањем туге и бола, а онда такве, савјест наведе и на кајање. Али чинили смо једни другима и добре и племените ствари. Дакле, када нема страног утицаја, наши односи могу бити неупоредиво бољи.
Чему „побједа“ у евентуалном доношењу закона о забрани негирања геноцида у Сребреници и куда таква побједа води. Тај закон би био непремостива препрека за добре српско-бошњачке односе. Русија је такву препреку, у односима православља и ислама на свјетском нивоу елиминисала стављајући вето у Савјету безбиједности УН-а на енглески приједлог резолуције о геноциду у Сребреници, и на тај начин неутралисала енглеску злу намјеру. Зато Русији требају бити захвални и православци и муслимани.
Тим законом би отворили старе и правили нове ране... подјеле, стварали мржњу. Када је било ко од нас и највећа жртва, тада, управо као такви, морамо имати обавезу и одговорност, да се жртва преко освете не претвори у злочинце.
Тешко јесте, али ми сами можемо одбацити те „зле кости“ бачене нама од оних који хоће да загосподаре, али да би их одбацили морамо имати вјеру и мислити на нашу дјецу.
Бацање тих „злих костију“ међу народе, често угрожава мир и подстиче сукобе и никакви разлози не могу бити оправдање за ту својеврсну агресију. Та бачене „кости зла“ представљају чин злочина против међународног мира.
Обновимо истински мир међу нама и добре односе, али на истини која ће доћи из заједничког бола загрљених Срба православаца и Бошњака муслимана. А тај заједнички бол постаће благодатан јер ће тада душу загријати кајањем и праштањем.
Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП - Избор је наш