Прије неког времена, у не баш неквалитетним часописима појавили су се текстови. У једном како је нутјешна удовица нашла смирење са псом у кревету. А у другом како су научници, „ауторитети“  доказали како мушка брада има више бактерија (да је загађенија) од псеће длаке. То је у најкраћем, препричани текстнмнмхјови. Они су написани тако суптилно и лукаво да читаоца разоружавају и одводе на скроз погрешан пут,  и нису уопште безазлени. Мушка брада је управо кроз вријеме симболизовала снагу, мужевност, мудрост. А „ауторитети“ кроз једн лукав метод наводе нас на закључак: брада фуј, а пасја длака, пас је ин.

Нећу се дотицати чињенице да монаси имају браду.

Човјек и не слути колико је важан двјема странама и оне се међусобно боре преко њега. Од прародитељског гријеха па до свршетка свијета све је непрекидан узрочно-посљедични процес. У том процесу централи субјект је човјек, на којег својим моћима (невидљивим силама, помислима, мислима..) дјелују двије стране.  Једну страну прожима Створитељ, а другу лукави имитатор и илузиониста. Обе стране имају своје изворе система вриједности које су присутне у свим сегментима (духовном, емотивном, рационалном, политичком, економском..) човјекове личности и људског друштва, кроз сва времена,  само у различитим односима. Крајњи циљ прве стране је Спасење човјека, а друге, човјекову душу анестезирати, човјека роботизовати, уништити, и на крају га замијенити својим „човјеком“. Друга страна на прву иде супротношћу. На Истину – лаж. На правду – неправда. На љубав – страсном мржњом, на смирење – немиром, на храброст – страхом, на смисао – бесмислом и ништавилом, на живот – смрћу, на скромност – похлепом, на човјека – нечовјеком. Обје стране имају своје моћи, моћ Створитеља је неупоредива, и друга страна му се покорава и никада против Њега не иде у директан сукоб, него покушава да уништи оно што је Он створио – човјека. А човјек међу тим странама је као лист међу вихоровима – што је човјек без Створитеља. И у немоћи, а оном који вјерује,  Бог се јави.

Човјек је истински слободан у доношењу својих одлука, али свака одлука има цијену. Прва страна не жели човјеку да намеће на силу ни добро. Оптимизам и нада је у томе што је Богу све могуће, он је унапријед видјео избор човјеков и његово крајње спасење јер га у противном за пораз, не би ни створио (не треба да нас збуњује број спасених...) док друга страна нема снагу да ишта намеће, већ се служи преваром, лажима, обманом, и невјерујући човјек у таквим околностима склон је гријеху и паду.

Оно што друга страна произведе, изазове као лоше, зло, Бог преокрене на добро. Врхунац те побједе јесте у побједи над најопаснијем оружјем друге стране за човјека – побједи над смрћу кроз Васкрсење. „... смрћу смрт побиједи и свима у гробовима живот дарова.

Та два извора система вриједности можемо грубо назвати религиозни и противрелигиозни. Колико је тај религиозни систем вриједности важан а нарочито Православље за Србе може се донекле сагледати и у понашању Срба кроз ратове. У прошлости док су Срби били више религиозни нису чинили ратне злочине, радије су невино пострадали, јер су знали да је невино страдалим загарантовано Царство Небеско. Док у посљедњем рату, кад је било мање вјерујућих, било је појединаца Срба који су из освете или ког другог „налога“ лукавог чинили злочин. Подразумијева се да у свијету има јако пуно злоупотребе религије, али та злоупотреба долази од антирелигиозних снага, као што постоје и они људи који себе сматрају невјерујућим а не чине зло, због своје савјести, која је једна врста еха човјековог односа према Богу. Такав човјек у зависности од интензитета изазова и искушења постаје очигледно једно или друго, вјерујући или невјерујући. Можемо само споменути и утицај казнене политике државе,  али која није пресудна на чињење злодјела.

Због огромне важности религије, Православља у Срба, које је и њихов најдубљи и најснажнији идентитет, овај текст могао се насловити и са: За Косово и Метохију до смрти и не у НАТО. Јер Косово и Метохија је управо онај систем вриједности којег надахњује прва страна. То је онај коријен преко којег се црпи живот вјечни. Срби са Косовом и Метохијом у срцу имају храбрости дати и свој тјелесни живот за вриједности прве стране и да у томе виде најдубљи смисао и радост, а не никакву жртву. И не у НАТО, јер би уласком у НАТО, кроз један процес, изгубили себе и своје вриједности и прокоцкали би дарове и лоше одиграли улогу коју смо добили као један од историјских народа.

И зато не може се рећи да Српски члан предсједништва БиХ Милорад Додик блокира функционисање БиХ и формирање Савјета министара БиХ тако што не прихвата нелегитимни услов, а то је слање  Годишњег националног плана (АНП) у Брисел и чланство у НАТО, већ то чини српски народ чија је жеља дубоко повезана са његовим опстанком и одбраном идентитета тако што неће у НАТО. Додик је овом приликом, док се тако понаша, само јавни израз такве воље српског народа. Исто тако не може се рећи да Срби неће у НАТО због Русије и Руса. Они неће, не само због тога што је НАТО извршио агресију, што се сврстао на противничку страну Срба, већ што би улазак у НАТО водио у промјену идентитета српског народа, озаконили би ненормалности (истополни бракови, инцест, педофилија,  а можда чак и содомија...). Били би оно што никад нисмо били, а људске вриједности и особине - добро и зло,  непромјењиве су кроз сва времена.

А зашто не рећи да не требамо у НАТО  и због реалне опасности да би Срби гинули за туђе интересе па и да се сукобе, уласком у НАТО са братским руским народом од којег зло никад нисмо трпили.


Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП – Избор је наш

---