Све је могуће, и ништа није могуће. Све и јесте и није. Све је и Да и Не. И све то зависи од изворишта и мотива нашег дјелања односно недјелања. Таква размишљања потврђује и снимак из Јужне Африке и даје својеврсну поуку. У безизлазној ситуацији у којој се нашло младунче бивола, развлачено између гладних лавова и крокодила љубав једног бика да спасе младунче показује да је све могуће. (погледајте: http://www.youtube.com/watch?v=LU8DDYz68kM#t=43) Он један је кренуо, а онда и читаво крдо да спасе младунче од сигурне смрти савладавши свој страх љубављу према младунчету. И у томе је успио. Дубока поука.

И није то Бог урадио, јер Он јесте и биће, а и страдања и чудеса се дешавају. Он је ту да допусти и омогући да се једна или друго догоди у зависности од мјере љубави, вјере и мотива као изворишта дјелања или недјелања.

Кад једна животиња, биво може правити чуда, онда шта све може човјек, који је створен по „лику Његовом“. И заиста не постоје границе за човјека. Он их сам успоставља, због таштине, наговора лукавог и то границе у чињењу добра, док се границе у чињењу зла помјерају.

Сада се сјетих трагедије дијела српског народа и његових политичара који нису показали довољно љубави ни храбрости да спријече или умање ту трагедију. О чему се ради:

У Федерацији БиХ и Републици Српској у спорном периоду 1992-1998, како га је дефинисао Високи представник у БиХ, сачињен је велики број купопродајних уговора и уговора о размјени некретнина на релацији Република Српска – Хрватска и Република Српска – ФБиХ. Срби из Хрватске и ФБиХ мијењали су своју имовину за имовину Бошњака и Хрвата у Републици Српској. Огроман број (сигурно преко 95%) тих уговора урађен је по закону и уз добровољност обе стране из уговора. Само је мали проценат тих уговора урађен на незаконит начин и уз примијену силе. С обзиром на општепознате околности, страна над којом је извршена присила није могла поднијети тужбени захтјев за поништење уговора који су уистину требали бити поништени, јер су истекли законом предвиђени рокови за подношење захтјева (субјективни разлог – једна година, објективни разлог три године). Из тих разлога (око 2000.г.) Високи представник, господин Петрич доноси одлуку која је имала законску снагу, да сви уговори из спорног периода (1992-1998) имају право да се судским путем преиспитају. Ако се судским путем докаже да је било незаконитости, односно да је једна страна из уговора извршила притисак на другу страну како би потписала уговор, тај уговор судским путем се поништава. Другим ријечима Високи представник је само укинуо рокове за могућност подношења захтјева за поништење уговора. У противном ти незаконити уговори не би  имали правну форму за њихово поништење и остали би на снази.

Међутим, Високи судски тужилачки савјет БиХ, судије и адвокати због личних интереса „муте воду“. Сву одговорност пребацују на Високог представника стварајући у јавности став да је он поништио све уговоре који се нађу на суду. Судије су доносиле фактички типске пресуде, поништавајући уговоре а као разлог поништења наводили су такозване опште ратне околности и онда спроводећи такве криминалне пресуде деложирали, избацивали српске породице из имовине.

Посебна прича је Општинско министарство за избјеглице (ОМИ), које је било  језгро криминала и корупције засновано на муци српких породица. ОМИ је само на основу тзв. ЦРП одлуке која се добијала у Сарајеву, а у којој је само писало да је одређено лице 1991. године  било савјестан власник конкретне наведене имовине, заказивало деложације и уз помоћ полиције избацивало српске породице. То се дешавало, без обзира што је то одређено лице своју имовину послије 1991. године прометовало или замијенило. Дешавало се да српске породице остану без имовине, а да друга страна фактички правно располаже са обе имовине из уговора о размјени некретнина.

У којој тешкој ситуацији су биле те српске породице говори и чињеница да је због извршења деложација било неколико убистава и самоубистава. Из очаја људи би активирали плинске боце, бацали бомбе...

Због проблема поништавања уговора о размјени некретнина формирано је интересно удружење Заједно до истине (у једном периоду потписник ових редова био је његов предсједник).

Заједничка мука је окупила чланове удружења како би покушали ријешити животне проблеме у којим су се нашли не својом кривицом. Напротив, урадили су све по закону и уз добровољност обе стране сачинили уговор о размјени некретнина. Почели су нови живот у новој средини и онда након 5 - 10 и више година долази до поништења уговора, деложација, често и без судске пресуде, јер је споменути, срамни ОМИ управо се тако понашао –избацивао српске породице уз асистенцију полиције и то у Републици Српској, понајвише у Бањалуци. Представници удружења да би  ријешили наметнуте проблеме имали су састанке са представницима власти Републике Српске и БиХ. Тражили су само досљедну примјену закона и правну сигурност. Скоро да није било никаквих резултата, сви су се бојали Високог представника и само гледали своја посла.

Сјећам се састанка, мислим 2003. године са тадашњим министром спољних послова БиХ, господином Младеном Иванићем. Кажем му: „Господине министре, овдје се ради о тихом умирању људи. Лијежемо и устајемо са истим животним проблемима и то већ неколико година чекајући да и наша породица дође на ред за избацивање на улицу. Тражимо да Министарство спољних послова БиХ заузме став да се сви проблеми произашли из распада заједничке државе Југославије у новонасталим државама рјешавају на исти начин. Па ако се могу поништити уговори о размјени некретнина у Републици Српској, да се тако чини и у Хрватској. А ако се не поништавају у Хрватској да се то не чини ни у Републици Српској. Овако се судском пресудом поништи уговор у Републици Српској и српска породица која је дошла из Хрватске буде деложирана без могућности да се врати у своју предратну имовину, јер Хрватска не признаје пресуде судова из РС и ФБиХ. Тако су српске породице остајале без имовине, а друга страна из уговора, најчешће Хрвати или Бошњаци који су прије рата живјели у Републици Српској формално правно располагали  и једном и другом имовином. То је омогућило многе злоупотребе и преваре. Срби су евентуално могли покренути скупи судски поступак и евентуално вратити у власништво своју пријератну имовину, али само у случају ако је у Републици Српској прије тога поништен уговор и хрватска или бошњачка страна уведена у посјед. Срби који су живјели у Хрватској и мијењали имовину са Хрватима у Републици Српској, ако су из одређених разлога жељели поништити такав уговор  ни на који начин то нису могли јер хрватски судови то нису дозвољавали.“  Рекли смо министру и да: „Ако су станарска права у свим новонасталим државама бивше Југославије, сем у Хрватској под врло повољним условима претворена у власничка права да инсистирају да сет ако уради и у Хрватској. Истрајавање Хрватске у различитим принципима омогућило је фактички отимање 40.000 српских станова што је огромна материјална вриједност.“

Министар ништа конкретно није урадио. Није у питању лични однос, или слабост конкретног политичара. Нажалост, у то вријеме тако би се највјероватније  понашали сви српски политичари, а да је министар спољних послова БиХ господин Иванић саосјећао са тим српским породицама, „ушао у кожу тих људи“, и као политичар имао љубав за свој народ, чудо би се десило попут оног са почетка текста. Могао је министар да проблем изнесе на међународну сцену. Заступа истину и правду за свој народ. Запријетити блокадом рада Савјета министара БиХ и по цијену да буде смијењен, поднијети и оставку на функцију министра, али и други српски политичари који би дошли на ту функцију исто да ураде... Не би се српске породице избацивале на улицу, а ти политичари који би се на такав начин заложили за свој народ сад не би имали дилему да ли ће добити подршку на изборима.

Потписник ових редова, прије десетак година, у својим првим телевизијским наступима говорио је да српски политичари требају преокренути редослид приоритета и умјесто садашњег редослиједа: лични интерес - страначки па општи, да то буде прво општи интерес, страначки па тек онда лични. Да политичари имају више храбрости и визију да се брижно, родитељски односе према свом народу...

Српски народ има успјешне и способне појединце који су се остварили и материјално доказали у личном смислу. Међутим, године пролазе и временом тај успјех скоро да не значи ништа.

О, како би било добро да неко од њих успјешних упути позив: Ево остварили смо лични успјех, покажимо се успјешним и у можда најдубљем смислу,  заједнички помозимо свом народу. Нека нам то буде највећи заједнички изазов и инспирација. Направимо стратегију обнове свог народа и са радошћу је остваримо. Имајмо вјеру, љубав и родитељски однос према свом народу. Биће нам свима боље и чуда ће се дешавати.

Такво понашање, поготово политичара не би требало бити изненађење, већ норма, логика и њихово природно стање.

 

Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП - Избор је наш

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

---