Бања Лука не треба да се срами

11.05.2019. год.

Велики и ружни напади покренути су због поруке Покрета „Бесмртни пук очекује најважнију побједу – Јединство српских четника и партизана. Сви смо ми Срби. Волимо србство, волимо слободу“, а која је написана на транспаренту поводом Дана побједе, а у склопу међународне друштвене акције Марш „Бесмртног пука“.

Као аутор поруке и предсједник Покрета, имам право и обавезу да укратко појасним поруку, и да уз Божију помоћ, они који су је жучно напали, у њој угледају добру намјеру.

Само код неупућених, и то код многих, не њиховом кривицом, већ посљедицом бившег комунистичког система, такав транспарент може изазвати скандал на Дан побједе. И такви питају „Бања Луко, срамиш ли се четничког фашистичког марширања“ и „Шта би рекли некадашњи партизани“. Сматрају они и да је порука на транспаренту шизофрена.

Јединство српских четника и партизана историјски је важан испит за колективну свијест српског народа. Ту подјелу су нам убацили као вирус. Антифашизам је нажалост злоупотребљаван од оних којима недостаје љубави, којима није толико стало до народа, па су онда навијачки искључиви и подржавају само „своју страну“, а према „другој страни“ скоро да осјећају мржњу. Они не размишљају о помирењу...

У поруци на транспаренту помирење, јединство очекује, тражи „Бесмртни пук“, и то између данашњих преумљених партизана и четника. А у српском „Бесмртном пуку“ су само они партизани и четници који су дали своје животе у борби за свој народ, борећи се против нацизма и фашизма. Тако су задобили Царство Небеско и слободу златну, која је нераскидива и вјечна веза између њих, погинулих, а вјечно живих хероја и нас и наших потомака. Овдје требамо разликовати оне четнике и партизане чији је најважнији циљ био одбранити своје најближе, свој народ, борећи се против нациста и фашиста, од оних којима је идеологија, а поготово власт била важнија. Комунистичка партија је искористила партизане како би освојила власт. Многи партизани послије рата нису хтјели у партију, што их је често скупо коштало. Мајке, у почетку рата, слале су са благословом једног сина у партизане а другог у четнике, сматрајући да се оба боре за златну слободу и свој народ.

Болесна је изопаченост, што су неки рекли за јединство горе наведених партизана и четника, управо оно што ти исти намећу, а то је изједначавање четника и усташа. Ко је од Срба био вођа нацистичких или фашистичких групација у току Другог свјетског рата? Колико је погинуло четника, а колико усташа против нациста? При крају рата, а и непосредно послије, многе усташе су се „пребациле“ на комунистичку страну и ушле у власт, гдје су омогућили многим усташким крвницима (Павелићу, Артуковићу, Лубурићу...) да некажњено побјегну на Запад.
А комадант Равногорског четничког покрета, ђенерал Дража Михаиловић, први је у Европи устао против Хитлера и нациста. Са својим четницима, ђенерал је до почетка 1942. године ослободио Лозницу. Био је то, макар и накратко, први ослобођени град у Европи. До краја рата они ће ослободити још неке градове попут Чачка, Крушевца, Лазаревца. Нису без разлога Нијемци покренули акцију хапшења под називом „Михаиловић“. Већ почетком рата за ђенералом је расписана потјерница и нуђена награда од 200 хиљада динара ономе ко омогући његово хапшење или убијање. Касније, у јуну 1943. год. расписана је заједно потјерница и против Јосипа Броза и обновљена против ђенерала Драже Михаиловића.

Ђенерала Михаиловића одликовали су генерали Де Гол и Сикорски, а на приједлог генерала Ајзенхауера, предсједник Труман постхумно додјељује ђенералу Михаиловићу Орден ранга заслужних за допринос савезничкој побједи. За очекивати је да и Русија која је дала највише жртава у борби против нацизма и која најснажније његује сјећања на ту борбу и њене хероје постхумно искаже почаст и додијели орден ђенералу Дражи Михаиловићу, који је први херој Европе у борби против нацизма. Можда би занимљиво било покренути и иницијативу да Међународна организација „Бесмртни пук“ нешто слично уради.

Партизани и четници из „Бесмртног пука“ чији је главни циљ био борба против нацифашизма и одбрана народа заправо нису ни били у сукобу. Па заједно су и сахрањивани. Свима њима треба одати почаст и вјечно им бити захвални, а онима, другим партизанима и четницима који су починили злодјела, нека виде шта ће са Богом и својим прецима и потомцима. А ми данас да не распирујемо подјеле и сукобе. Нажалост, данас има и оних Срба којима је важније измирење између Срба и других (Хрвата, Муслимана, Албанаца...). Па чак им је важнији добар однос између, рецимо Њемачке и Француске, које су жестоко ратовале, него јединство и братољубље самих Срба.

Ни са Богом не можемо бити помирени, ако се не измиримо сами са собом и једни са другима, а онда ћемо такви, се пуно лакше измирити и са свима другима. Порука на транспаренту тиче се искључиво српског народа, а подразумијева се да је у четницима и партизанима било и других (Муслимана и Хрвата).

Варају се они који мисле да српски народ није за јединство, па и партизана и четника. Између њих не треба да буде непремостива граница, граница мора бити само између издаје и родољубља.

Преносимо у цјелости текст „Бања Лукo, срамиш ли се четничког фашистичког марширања?“, који је објављен на порталу Ал Џазире:

„Banjaluko, sramiš li se četničkog fašističkog marširanja?

Izjednačavati partizane i četnike i stupati zajednički kao četnik ili partizan, može samo lud čovjek ili zlobnik koji želi loše srpskom narodu prije svega.

Već dvije decenije oficijelna istorija u školama Srbije i entiteta RS izjednačava partizane-antifašiste i četnike-fašističke kolaboracionisteUstupljeno Al Jazeeri

„Jedinstvo srbskih četnika i partizana“

To je danas urlikalo sa transparenta koji su ljudi nosili ulicama Banjaluke. Eto i to smo konačno dočekali.

I to je onaj istorijski promašaj, to je onaj zloduh koji je ščepao oko vrata srpsku politiku i, nažalost, većinu naroda srpskog.

Transparent „Besmrtnog puka“ na kojem su izjednačeni četnici i partizani, jasno govori još nešto, partizani su bili (samo) Srbi. Jer, nakon ujediniteljske poruke, ispod stoji, svi smo mi Srbi, volimo srbstvo, volimo slobodu.

Izjednačavati partizane i četnike i stupati zajednički, makar ispod transparenata, kao četnik ili partizan, može samo lud čovjek ili zlobnik koji želi loše srpskom narodu prije svega. Tragično, jadno i bijedno, a opet tako očekivano. Jer, već dvije decenije oficijelna istorija u školama Srbije i entiteta Republika Srpska, šta radi, izjednačava partizane-antifašiste i četnike-fašističke kolaboracioniste.

Pljuvanje po istoriji

Pa je bilo pitanje trena kada će se baš na Dan pobjede nad fašizmom, ime četnika pronijeti Banjalukom. Jeste šizofreno, ali je očekivano.

Paradigma po kojoj su partizani i četnici nekakva „dva pola srbskog antifašizma“ nastala devedesetih i pravno uštambiljena u 21. vijeku, predominanta je srpskog političkog i nacionalnog ćorsokaka. Ta paradigma po kojoj su četnici bili „neshvaćeni gerilci“, a ne koljači i ubice koji su sve za SS divizijama na Kozari i Sutjesci ubijali sopstveni narod, danas je pretočena u verifikovanu realnost koja stupa ulicama Banjaluke. Opet na štetu i sramotu srpskog naroda, jer uz ustaše, baš su četnici bili ti koji su pobili najviše Srba uz inostrane okupatore.

Promislite samo, starac koji nosi zastavu sa petokrakom, od preko devedeset godina, mora gledati obožavaoce i potomke onih koji su ga proganjali u Drugom svjetskom ratu i koji su ubijali njegove saborce. I ne da ih mora gledati, nego mora stupati sa njima u jednoj manifestaciji, koja se kroz prizmu Republike Srpske uvrnula u bolesnu izopačenost.

To blaćenje sopstvenog naroda, samo je jedna crtica u ovom pljuvanju po istoriji.

Ona druga je jednako perfidna i uključuje ekskluzivitet jednog, srpskog, naroda u borbi protiv fašizma. Partizani, po toj mantri, valjaju jedino ako su "srbski" partizani, a četnici su ionako ubersrbi. I taj narativ opravdava, zapravo, ništenje svega nesprskog u Banjaluci i cijelom entitetu Republika Srpska u devdesetim.

Po tom narativu „dobri gerilici“ četnici su se početkom devedesetih spustili sa obližnje Manjače i pripadajućih brda, protjerali nesrbe, popalili džamije, katoličke crkve, izvršili eltiocid i urbicid i ugnijezdili se u Banjaluci.

Fašistički neprijatelji na pobjedničkoj strani

No, sve za viši cilj!“
Jer, to su četnici, pa još antifašisti, kaže "srbska" oficijelna istorija. Pa se takvim "antifašistima" daje za pravo da ubijaju, pljačkaju, pale i siluju. Od Prijedora do Istočne Bosne. Zapravo, daje im se za pravo da rade sve ono što su radili na istim mjestima na kojima su to već radili u Drugom svjetskom ratu (sjetiti se Višegrada ili Foče).

Po tom bolesnom, a kako vidimo itekako danas stvarnom i opipljivom narativu, oni, ti „dobrodušni četnici“ se samo bore protiv „okupatora Turaka“. Jednako prije sedamdeset i kao i prije dvadeset godina. To što ubijaju nejaku bošnjačku djecu, to što je Drina kosturnica, to što je počinjen genocid, hej, sve se to pravda „dobrim četnicima“ sa pozitive strane istorije.

I to je narativ koji zvoni, bubnja i urliče u kišom okupanoj Banjaluci na Dan pobjede nad fašizmom. Valjda i nebo i bog plaču nad ovom šaradom od parade, na kojoj, na sramotu svih potomaka partizana, njihovi fašitički neprijatelji-četnici dobijaju svoje zvanično mjesto na pobjedničkoj strani istorije.

Četničke vojvode Uroš Drenović i Rade Radić, koji imaju svoje ulice u Banjaluci, samo mogu ponosno apalaudirati svojim obožavaocima ili potomcima koji su uspjeli jedan kvislinški pokret, ne rehabilitovati, malo je to, nego su ga ugurali na pobjedničku, antifašističku stranu.

I to zaista nigdje na svijetu nema. Evo vam primjer, probajte zamisliti kako u Moskvi neko na jednom plakatu sa Crvenom armijom oslikava lokalne kvislinge?! Probajte zamisliti, kako se partizanima u bilo kojem drugom većem gradu bivše Jugoslavije pridružuju ustaše, domobrani, balisti... Ne ide!

Nacionalistički pir

Budimo mi posve jasni, „Besmrtni puk“ je puko glorifikovanje Putina i putinizma, koji je u režiji "srbskih" desničarskih organizacija ili u slučaju RS-a u entitetskoj režiji, postao jedan nacionalistički pir, kojem je cilj razbijanje istorijske činjenice da je bratstvo i jedinstvo bilo pokretač parizanskog pokreta. Ovo što danas gledamo su nekakvi ruski pipci, koji dopinguju eksluzivitet jednog entosa i koji veze nemaju niti sa nastankom bivše nam domovine, niti sa partizanima, a ponajmanje sa bratstvom i jedinstvom.

U regularnoj istoriji po crnom će se zato pamtiti današnji 9. maj u Banjaluci, jer je konačno na Dan pobjede nad fašizmom, fašista sa kokardom i kamom i legitimo ustao iz mraka i pridružio se antifašisti.

Pa je onda ona rečenica o Danu borbe protiv antifašizma, baš najistinitija u Banjaluci. Jer, u Banjaluci, nekadašnjem gradu antifašista, istih je ostalo toliko da se na prste jedne ruke mogu prebrojati. Sve mimo toga, sve je prekriveno onom užasnom populističkom koprenom i uranvnilovkom, koja tako snažno tukne po fašizmu, da je sramota normalnog čovjeka i sebe i ljudi oko sebe.

A kako li je narodnim herojima, okamenjenim i u vječnost urezanim, dok gledaju ovu bruku i sramotu po banjalučkim ulicama? Kako li je Radi Vranješević, Anti Jakiću, Osmanu Karabegoviću, Bošku Karaliću, Dragi Langu, Radi Ličini, Vahidi Maglajlić, Šefketu Maglajliću, Dragi Mažaru, Ivici Mažaru, Josipu Mažaru- Šoši, Veselinu Masleši, Stjepanu Pavliću, Branku Popoviću , Karlu Rojcu, Miloradu Umjenoviću i Kasimu Hadžiću dok im pred kamenim sjenima stupaju četnici???

I to na Dan pobjede nad fašizmom. O ironije, o apsurda! Kako se čini, iz banjalučke perspektive, možda je izvojevana pobjeda u bici nad fašizmom, ona tamo davne '45., ali je, nažalost i sramotu svih nas, ovo zlo od fašizma u gradu na Vrbasu dobilo rat."