Чудесни су узрочно-посљедични односи људи и времена у којем живе. Људи подлегли злу стварају лоше вријеме а онда такво лоше вријеме подстиче зло у новим генерацијама и ствара још лошије људе. Постоји и добро вријеме и добри људи. Само понекад та времена се разликују као дан и ноћ.

Више деценија уназад, у првој фази, српски интелектуалци, академици, политичари, српска елита скоро да је уништила српски идентитет, систем вриједности који произилази из духовно-моралног коријена историјског, државотворног и православног српског народа; скоро да су разбили народно јединство, потисли хуманост и љубав према отаџбини; искварили су српски језик заборављајући старе српске ријечи које тачно одређују оно што треба.., увели у употребу, често непотребне стране ријечи и изразе. Да ли је српски народ толико велик да у овим околностима има два писма? Тако је створен празан простор у којем се обичан човјек покушао збунити, дезорјентисати, из ума му избрисати истину и смисао а из срца љубав. У таквим околностима подлегавши снази специјалног рата, многи Срби су почели говорити „Какви смо ми то?“, „Српски народ је најгори“... „Жао ми је што сам Србин“.

Прихвативши прво комунизам, а онда и неолиберализам, српски народ, а посебно његова елита, све је више тонула, разграђивала се и удаљавала од себе и својих истинских вриједности. Код та два система све се подређује материјалном процесу и циљевима који се не дотичу Бога. Такве околности воде човјека у велику опасност, који кроз свој пад постаје своја супротност. Јер без Бога, ослањајући се искључиво на свој разум, човјек постаје лак плијен гордости, стомакоугађању, среброљубљу, похлепи, изопачености и разним другим страстима. Такви системи воде у диктатуру и на крају самоуништењу, док је слобода присутна као привид. 

Ако је за сваку елиту један од најважнијих циљева  сачувати  идентитет и вриједности свог колективитета, као и створити и развијати своју државу – отаџбину, коју ће вољети, онда су генерације српских интелектуалаца, академика, политичара, српске елите, доживјели пораз за поразом. Тај пораз није присутан само кроз призму колективитета, већ он постоји и кроз призму властите личности, што се спознаје при крају самог живота. Није било давно када је један истакнути интелектуалац којег су неки називали оцем нације, при крају свог живота изјавио „Моја идеологија је поражена“. Самим тим био је поражен и он. Они који мисле да се све одвија без Бога и да је Црква фирма, с таквим мислима и ријечима скончавају.

Само ћу споменути још један пораз који је можда ближи понижењу. Српски интелектуалци, академици, српска елита, може се подијелити грубо у двије групе. На гдје је сиротиња и ону групу којој припадају они који су купљени, а заједничко им је да ћуте када су у питању најважнији интереси српског народа или да буду у служби туђих интереса  и причају оно што жели  тренутна власт. Тако је деценијама уназад. Без обзира што неки имају велике привилегије и висок материјални статус, они су поражени. Свака част ријетким појединцима који су у протеклом времену се жртвовали за истинске вриједности али оне нису тема текста, али их треба споменути јер су можда преносиоци наде. Српска елита у времену када су мањи народи од спског на простору бивше Југославије стварали своје националне државе није учествовала у дефинисању истинског српског идентитета, а поготово у отварању српског националног питања на Балкану и стварању државе коју ће српски народ вољети а она бити гарант заштите интереса српског народа и сваког појединца у њој.  Српска елита није изнијела истину о великом страдању свог народа у XX вијеку. Није дефинисала карактер Независне државе Хрватске која је за вријеме свог постојања системски починила најтежи ратни злочин – злочин геноцида над српским народом. Нису дали никакав придјев ни име таквој Независној држави Хрватској, а противници  српског народа без аргумената и чињеница  Републику Српску називају геноцидном творевином (пресуде Хашког трибунала су политичке и нису засноване на истини). Било је појединаца из такве српске елите, која не зна за Бога, која се из ината борила против српских противника,  али из ината мало шта може произаћи добро. Република Српска створена је из љубави према свом народу и жељи да се он одбрани западно од Дрине. Двадесетпет хиљада војника је дало своје животе за њу и вриједило је.  Република Српска је највећа побједа српског народа у XX вијеку. Смисао човјека не може и не смије да буде само дужина голог живота, јер колико год дуго трајао дође му крај. Наши преци за велике циљеве, за слободу, гинули су свјесни шта чине. И то чак са радошћу. Без спремности на жртву као народ ништа нећемо имати и брзо би нестали.

Нада се наслућује у појављивању истинитољубивих људи који у Бога вјерују и у Њега се уздају, а храбро дјелују осјећајући љубав према свом народу, према свом роду. Таквим људима слобода је једна од највиших вриједности, они су свјесни потребе за јединством у народу и јачају га, све више учествују у рјешавању кључних проблема, дају одговоре на суштинска питања, а то од њих очекују забринути обични људи. Они несебично помажу отаџбини и народу. И тако ће захваљујући њима доћи вријеме у којем ће српски народ бити примјер другима, у којем ће многи жељети да буду Срби или ће им бити част да имају Србе за пријатеље. Биће то златно вријеме српског народа. Оно долази.

И на крају сваки текст завршавам:
Побиједимо кризу радом, радујмо се и радимо.


Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП – Избор је наш

---