Пред опште изборе у Републици Српској октобра 2014, политичка ситуација је била „наелектрисана“. Сводила се углавном на оптужбе једних против других, аргументовано, или не. Политичари нису дубље улазили у суштину ствари, сагледавајући економску, политичку и безбједносну ситуацију у земљи, као и утицај спољњег фактора на њу. Поготово нису нудили одговоре и рјешења на суштинска питања из споменутих области, као и како, не само отворити нова радна мјеста, већ и како мотивисати људе на рад. Да рад буде темељ оптимизма. Да се нађе рјешење за наше лоше образовање, здравство, социјалну ситуацију. Предизборно вријеме је било препуно међусобне критике, обмана, превара. Тако су политичари фактички подијелили народ. Створили двије стране и скоро да су унијели мржњу међу њима.

Сада, када је формирана скупштинска већина од стране СНСД-а, ДНС-а и СП-а, те формирана Влада РС на челу са Жељком Цвијановић, рјешава се стратешко позиционирање позиције и опозиције.  И то тако што  опозиција прижељкује „што горе то боље“, како би се због могућег неимања новца  дошло у ситуацију да се не исплаћују плате буџетским корисницима и пензије. На тај начин би се јавило велико незадовољство код великог броја људи, које би могло покренути социјалне протесте, а у суштини би се њима рушила власт.  Ситуацију око неимања новца покушао би обезбиједити страни фактор тако што би спријечио прилив новца у  виду кредита. Додатни мотив, поред социјалног био би и борба против криминала и корупције. Са друге стране, позиција све чини како би спремно дочекала такав развој догађаја. Народна скупштина Републике Српске доноси Закон о јавном реду и миру, на функцију министра  МУП-а РС  именује се Драган Лукач који важи као човјек способан за ванредне ситуације. Он у том смислу врши значајне кадровске промјене у свом министарству. Дакле, опозиција чека и на неки начин припрема ситуацију у којој би дошло до рушења власти, а позиција се припрема да до тога не дође, тј. да одбрани власт.

Ако би задатак био, како избјећи могуће немиле догађаје, помоћи Републици Српској и њеним грађанима да боље и сигурније живе, онда би рјешење било да предсједник Додик да зелено свјетло за скупштинску већину и предложи потпредсједника СНСД-а Игора Радојичића за новог мандатара. Владу би, са њим на челу, чинила коалиција СНСД-а и СДС-а, што многи сматрају најбољим рјешењем. У јавности важи мишљење да је Игор Радојичић поштен, стручан и способан, те да наведене двије странке имају најквалитетније и најстручније кадрове. Овакво рјешење би, можда,  предсједника Додика истисло из центра дешавања ствари, Игору Радојичићу дало прилику да покаже способност и на тај начин значајно ојача, а СДС  да је спремна да се жртвује за општу  ствар и да преузме дио одговорности кад је веома тешко. Али да добије право да покаже своје способности и заједно са Игором Радојичићем и СНСД-ом чини добро  за Републику Српску и њене грађане.

Уколико би све то кренуло како не треба и лоше по Српску, многи би то могли да зауставе а предсједник Додик да распусти Народну скупштину, те  да се распишу ванредни избори.

Предмет овог текста није критика или похвала рада предсједнице владе Жељке Цвијановић, већ искључиво политички амбијент у Републици Српској, могуће околности које могу довести до несагледивих посљедица, те најбољи одговори по мишљењу потписника овог текста.

Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП - Избор је наш