Човјек тешко може да поднесе велико материјално богатство и осјећање власти а да при томе остане нормалан, са истинским вриједностима, поготово ако је невјерујући.  Често у таквим околностима долази до девијације личности, испуњавања ниским страстима, стомакоугађању, блуду, иживиљавању према другима, равнодушности према патњи других, па и настајању својеврсног отуђења.  Отуда Запад, иако материјално богат, озакоњује накарадна стања људи, потчињавају друге и темеље свијет на неправди и злу. У друштву се често јавља, на први поглед, парадокс, да се из материјалног богатства често рађа зло, а из неимаштине и патње рађа добро. Није чудо што се онда кроз историју јављају побуне, устанци, револуције обичних људи против тако неправедног друштва. Нажалост често су ти обични људи изманипулисани у лукавом процесу контроле њих и њиховог незадовољства.

Српска елита у Југославији од њеног стварања 1918. године до њеног разбијања крајем двадесетог вијека, управо због својих привилегија и живота у материјалном изобиљу и осјећању власти, омогућила је да српски интерес у сваком смислу, буде поражен. Сваки српски сељак, домаћин, који је обрађивао своју земљу и гајио аутохтоне пољопривредне културе, држао благо (краве, козе, овце, коње), имао по петоро, шесторо дјеце, за српске интересе био је неупоредиво важнији од многих српских интелектуалаца, који су се гордошћу надимали и шетали земљом парајући својим носом облаке. Нажалост, такви интелектуалци су стварали животни амбијент у којем су многа дјеца постала изгубљена за српски народ.

Није оправдање а ни похвала њима да има времена у којима будале проговоре а паметни заћуте... Кроз историју људског друштва највише зла се дешавало зато што је паметан човјек ћутао и био неактиван, а био је неактиван што се, у суштини, плашио.  А највећи страх је присутан код оних који се плаше смрти. Истински вјерујући немају тај страх.

Треба разоткрити српске заблуде у вези Југославије, као и опасности и замке на које је српски народ наилазио у тој држави како има се не би поновиле.

Колико је лукав хрватски хегемонизам у остваривању својих циљева и подређивању других  види се  у, рећи ћу, изведеној чињеници која говори да су Српску демократску странку у Хрватској и БиХ прво почеле формирати хрватске службе које су биле присутне у југословенским институцијама. Том процесу формирања СДС-а прикључиле су се истинске југословенско-комунистичке снаге са присутном српском компонентом, што је посебно случај са СДС-ом у БиХ. И данашњи прикривени хрватски хегемонизам и покушај подређивања БиХ, у будућности кроз један процес интеграције балканских држава, у којем би Хрватска са стране али и директно учествовала, могуће је зауставити мудром и храбром политиком.

Захваљујући и Југославији, према Италији је учињена неправда, мада за ту неправду и сами сносе дио кривице због свог понашања у Другом свјетском рату. У сваком случају, она је значајно оштећена и територијално, за разлику од Хрватске и Хрвата који су значајно награђени и то понајвише захваљујући Србима у Југославији. Нажалост, Хрвати то нису знали цијенити, већ су оног који им је суштински помогао, покушали уништити. Срби треба да исправе грешку. Италија је, без обзира на тешкоће, озбиљна земља. За очекивати је да у наредним деценијама доживи велики успјех, и српски политичари треба да развију и успоставе најбоље односе и најтјешњу сарадњу са њом.

Важно би било да српске институције на најозбиљнији и научни начин приступе доказивању страдања српског народа у двадесетом вијеку и да ту истину о страдању представе међународним организацијама и задобију њихову верификацију. Не требамо  се задовољавати привидом да нешто радимо на ту тему тако што ћемо сами себи  то страдање признавати. Те српске жртве, прије или касније, на овај или онај начин, одређиваће и земљу на којој су страдали.

Искуство Југославије треба да нам је поука за будуће интеграције, које су у будућности неизбјежне. Суштина је ко ће предводити те интеграције и које велике силе ће стајати иза њих. За српски народ најлошија је могућност да иза таквих интеграција стоји Енглеска, која већ на неки начин врши припреме за интеграцију славенских земаља, без Русије, а против ње.

И на крају сваки текст завршавам:
Побиједимо кризу радом, радујмо се и радимо.


Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП – Избор је наш

---