Пре неког времена из болнице је изашао познаник који је преживио инфаркт мозга, а као посљедица нервозе и боравка у задимљеној просторији. Седам сати играо је томболу и пушио заједно са осталим играчима. У једном моменту чекао је један број за џек-пот (око 7.000 марака). Силно се узбудио. Излази број, није његов, сљедећи, опет није његов, и тако четрнаест „руку“. Није добио џек-пот али је завршио у болници. Чврсто је одлучио да више неће коцкати нити пушити. Имао је силну борбу против страсти. Савјест је прорадила и спознаја шта је зло, а шта добро.
Људи су суочени са разним страстима, искушењима (коцком, среброљубљем, блудом, стомакоугађањем...). Најтеже се изборити са оним искушењем о којем се највише размишља, прижељкује, које се „заволи“.

Човјек је у својој суштини добар. Чак и прародитељски гријех дошао је споља, лукавством, преваром, као и сви наредни. Прародитељски гријех, као и гријех наших предака представљају терет, али то не значи да је људска природа, па таман и у сегменту, зла, већ способна, да ако вјерујемо у Бога, „будемо савршени као што је Отац наш небески“, и ако немамо такву вјеру, будемо лак плијен лукавом. Зло се најочигледније манифестује преко човјекових поступака, али не зато што је човјек сам по себи зао, већ што допушта да зло дјелује преко њега. Човјеку је дата слобода избора, та највећа вриједност, која га одводи у највећу побједу или најдубљи пораз. Коришћење слободе одређује и дефинише специфичност сваке личности. Човјек мора да је од изузетне важности, док су за њега заинтересовани и Бог и ђаво, с тим што је Бог унапријед знао каква ће бити воља човјечија. Зато га је и створио по лику своме.

Покушај стварања нечовјека од човјека је сталан процес и најчешће иде преко ума.

Циљ оправдава средство је вјешто изнесено човјековом уму, како би се умирила савјест, а одговорност пренијела на тамо неки циљ. Посебна „прича“ је размишљање како је најтежа борба против самог себе, као да постоји човјекова двојна природа добра и зла (схизофрена природа) која се међусобно бори. И која год да побиједи, човјек остаје без једног дијела себе. Хендикепиран је и у суштини води у суицид. А највећа борба човјека јесте против зла које долази споља, а којег човјек пушта у себе и преко кога се манифестује кроз човјекове поступке. Човјек постаје извршилац злодјела. Људима се намеће шизофрен начин живота. Један од основних идентитета, религија, говори о постојању Бога и истинском смислу, а с друге стране се учи Дарвинова теорија еволуције и смисао у случајности.
Шта би нам се десило у ЕУ кроз један процес који није немогућ?

ЕУ је плод антирелигиозног центра моћи и има за крајњи циљ да анестезира душу, понизи човјека, наметне лажне вриједности и у суштини од човјека направи нечовјека. Постоји могућност да у ЕУ   нестане човјек у својој најдубљој суштини, нестану народи и државе, нестане истински смисао и животна радост која је са њом нераскидиво везана. Томе свему претходи фаза бескрупулозног индивидуализма (острашћене личности, егоизам, гордост, побуна против Бога). У таквој ЕУ човјек не би знао разликовати добро од зла, које би се озаконило (педофилија, истополни брак, еутаназија) и самим тим не би било борбе против зла што у суштини чини живот. У таквим околностима не би било ни одлуке оног познаника са почетка текста који је уистину одлучио да се више не коцка, већ би се лакше доносиле одлуке, попут оне да млади у првим тежим проблемима  или депресији затраже еутаназију, што ће им закон и омогућити.

Нигдје не постоје само негативне или само позитивне појаве. Овдје су изнесене негативне, јер су суштински уништавајуће за човјека. Чак и у економском, материјалном смислу, у свијету па и у ЕУ присутно је и биће све веће раслојавање. То раслојавање може бити строго контролисано и довести до стварања такозване више и ниже расе.

Српски народ је мали по бројности, али велики по идејама и дјелима, која потисну негативне појаве. Зато је за очекивати да ће српски народ подићи свој крст и наставити даље да чини подвиге и чува истинске вриједности, свој идентитет и вјеру православну, јер то је истински живот. Уласком у ЕУ све ће то нестати.

Па зар није и Христос наговаран да остави свој крст, да се одрекне Оца свог, он је ишао у највећу побједу, побједу над смрћу нудећи спасење свима онима који га сматрају за Пут, Истину и Живот. Тако и српски народ не смије да одустане од свог крста, без обзира колико га је тешко носити и колико год мали дио народа га носио, јер ће њиме бити спашен.

Колико је активан, а у исто вријеме непрепознатљив антирелигиозни свјетски центар моћи види се по обиму уништавања историсјкокултурних и вјерских објеката у свијету задњих деценија, без обзира ко је непосредни извршилац злодјела. Уништавају се идентитети озбиљних народа, сијече се њихов коријен преко којег добијају снагу... разбијају се народи како би се свело све на контролисаног појединца, који је у њиховој служби.

Зар они Албанцима помажу што их воле, због људских права или због својих дубоких и скривених интереса. 
У свему томе подразумијева се да су у питању дугорочни процеси, који искључују очигледност, а садрже превару, обману, лаж... Оно што је занимљиво јесте да у досадашњој историји, коначан исход преломних догађаја (па и ратова) није био онакав какав су планирали изазивачи тих догађаја.

И на крају сваки текст завршавам:
Побиједимо кризу радом, радујмо се и радимо.

 

Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП - Избор је наш

---