Да би дошло до мира, напретка и интеграција на Балкану у овом времену, морају се испунити два услова. Унутрашњи договор између народа – држава на Балкану и задовољење интереса најмоћнијих и најважнијих сила у свијету.

Од суштинске важности јесте одговор на питање ко  би био стратег и ко би предводио напредак и интеграције.

Поред различитог стања у којем се налазе народи – државе, а које одређује могућности и жеље за остваривање интереса народа, унутрашњи договор је ипак могућ. Договор је могућ из простог разлога што је мир тај који даје предуслов за напредак у сваком смислу, а са друге стране, убијање људи који год да су на овим просторима, је убијање наше дјеце.

Могуће је, да су Албанци као млада и еуфорична нација и присутном идејом тзв. Велике, природне Албаније, најмање заинтересовани за мир.

Српском народу је неопходан мир, и он га прижељкује, како би се, сад разбуђен, опоравио од многих неуспјеха, заблуда, превара, које су му се дешавале више деценија уназад, у економском, идентитетском, духовном и моралном смислу.

Бошњаци, Муслимани, или како год хоће да се назову одлучиваће да своју ситуацију разријеше у миру, или рату.

Хрвати ће лукаво навијати за свађу међу другима и настојати бити, неоправдано, важан фактор.

Међутим, поред унутрашњег договора, можда пресудан утицај на мир, напредак и интеграцију, имају САД и Русија, које имају самосталне политике и моћ да их, мање-више, реализују на простору Југоисточне Европе.

Утицаји Њемачке и Турске, иако дјелују аутономно, на крају су садржани  у интересима двију споменутих сила, и они могу бити само  мач у рукама, прије свега, САД-а.

САД одговарају мир, напредак и интеграције на Балкану, само ако се то дешава под њиховом „диригентском палицом“, јер  ће на тај начин спутати руски утицај, Турско-руски гасовод..., са могућношћу, да у будућности тај регион окрену против Русије.

Руском народу, као ни српском, не одговара рат. Русија сигурно неће дозволити ником такво позиционирање да због тога буду угрожени њени интереси. То може обезбиједити стратегијом „тиха вода бријег носи“, и чињеницом да не намеће своје интересе, ни  потребу да отима туђе сировине, простор..., јер их има највише на свијету. Заправо, циљ Русије је да створи страну која ће бити у стању да заштити своје.

Шта ће се дешавати на простору Балкана?

Можда нам наговјештај у том смислу  може дати бивша Југославија, или  како ће на крају проћи Југославија у малом – Дејтонска БиХ.

Да би народи Балкана заиста ишли путем напретка,  морају се пуно снажније и јединственије залагати за заједничке пројекте, који су прије свега од економског интереса. На такав начин увидјеће и добру намјеру великих, или само њихове „голе“ интересе.

Цивилно друштво држава кроз које је требао да прође гасовод „Јужни ток“, морало је снажно и јединствено реаговати на своје владе, да се реализује тај пројекат од непроцјењиве важности, а не да се Русија доведе у ситуацију да од пројекта одустане. Можда никад није касно... Поново се борити за драгоцјене пројекте.

Aутор текста је Дане Чанковић, предсједник Покрета СНП - Избор је наш