Српски Београд, да ли је тај придјев потребан, да ли се подразумијева? Потребан је, јер је био и југословенски, а ваљда не треба доказивати да су политике југословенског (мондијалистичког) и српског Београда супротстављене. „Не може се двојици господара служити.“ Требало би да се подразумијева да је Београд српски јер је он престоница Србије, државе српског народа.

Изјаве Вучића у Турској „Република Српска настала је Дејтоном као политички ентитет на територији БиХ“, Наташе Кандић да Републику Српску треба укинути, као и приједлог америчких сенатора да она, Кандићева, треба бити кандидат за Нобелову награду за мир и најновија изјава Драгана Мектића, министра безбједности у Савјету министара БиХ, да су Срби починили геноцид у Сребреници  и да требају проћи катарзу, можда синхронизовано најављују покушај реализације укидања Републике Српске и стварања централизоване државе БиХ. То је очигледно и жеља  неких сила попут Велике Британије и САД-а. Британија је покушала да  Савјет безбиједности УН-а усвоји њен приједлог резолуције о геноциду у Сребреници што је Русија спријечила.

Не мислим да било ко од српских политичара свјесно жели  да нанесе историјску штету свом народу, да буде велеиздајник. Међутим, различита су размишљања, стратегије, рјешења, сагледавање проблема, одређивање задатака и циљева. Постоји суштинска дилема, из којег разума, духовног или материјалистичког да прихватимо рјешење. Да ли нам је најважније, по сваку цијену, сачувати голе животе (и само скуп појединаца са наметнутим туђим идентитетом), али при томе не сачувати и народ. Јер народ може постојати само са основним и насљедним идентитетом (језик, писмо, религија, па и мит), или по сваку цијену, са опасношћу, да чак и нестане као народ, покуша да сачува слободу и свој идентитет. При томе, ако рјешење долази из апсолутно духовног разума, оно подразумијева увјерење „ако је Бог са нама, ко ће против нас“. Дакле, апсолутну побједу и наду у задобијању Царства небеског, која опет даје снагу и смисао за трпљење недаћа, неправде, па и привремених земаљских пораза. Зар наши преци нису имали трпљења 400 година под Отоманском империјом и зар би се ослободили од ње да нису имали храброст и наду у Бога живога, када за то дође вријеме. И у таквим тешким околностима сачували су свој идентитет.  Може се схватити тактика куповине времена, кроз „затегнуто попуштање“, када би се купљено вријеме најбоље искористило, економски, политички, духовно, и у смислу развијања родољубиве свијести као природног стања човјека. Добро је и што војска Србије има вјежбе и са НАТО-ом и са Русијом, па биће најобученија... У овом времену можда има смисла износити најразличитија мишљења.

Губитком Косова и Метохије, Републике Српске и уласком у овакву ЕУ, српски народ је осуђен на нестанак. ЕУ је политичко-економска организација која је заснована из материјалистичких побуда, експлоатацији других и жељи да се униште идентитети многих народа, прија свега православних. Није искључено да се против такве политике Брисела побуне озбиљни народи који се већ налазе у ЕУ и Европу поново врате на пут истинских вриједности. Да то буде Европа народа, прије свега хришћанских, којим припада и српски народ. Реалност је, да су кроз историју многи народи нестајали али је и реално очекивати да ће и кроз далеку будућност опстати можда десетак, двадесет најозбиљнијих народа. У те народе убројаће се и српски, због светих Срба који су живјели у прошлости, али их има и данас и биће их и у будућности.

Задржимо се мало на Републици Српској. Постоје настојања да се Српска укине и она се крећу од ратног начина до самоукидања. Најопаснији је начин самоукидања, да то ураде Срби кроз институције и то са увјерењем да је то у интересу српског народа. Управо, горе споменуте изјаве Вучића, Кандићке и Мектића најављују такву могућност. За тако нешто потребан је процес, нови Тито и југословенски Београд. Преваре попут оне, да се Српска укида због вишег интереса српског народа, како би читава БиХ била под контролом Београда, не смије да прође. Самоукидање Републике Српске био би највећи пораз српског народа, јер би прихватио став да Срби, као аутохтони и државотворни, западно од Дрине немају право на своју државу, да су се неправедно борили, починили геноцид и на тај начин створили геноцидну творевину, Републику Српску, која се морала самоукинути. Тако би слободарски српски народ у историју ушао као геноцидан.
Вучић, ако буде наговорен  и буде убијеђен да ради добро за српски народ (у наведеној варијанти), неће повлачити никакве потезе у том правцу, док не организује нове ванредне изборе (можда већ у овој години), јер у противном због снаге предсједника Додика и родољубивих снага у Србији, Вучић би могао да изгуби власт. Зато ће он, прије евентуалних ванредних избора, са опрезом износити било какве изјаве у вези Републике Српске и Косова и Метохије, а онда, послије евентуалног освајања апсолутне власти на ванредним изборима покушати да уради оно што је само Титу пошло за руком.

Није добро да се ствара шира сложена државна заједница, а да Срби ван Србије гдје су концентрисани, не остваре свој друштвено-политички  и економски ентитет, не смије се поновити грешка као са Југославијом. Могуће је повезивање са Србијом, одвојено Република Српска и Федерација БиХ, па и други.

Да ли Срби треба да крију оно због чега нас нападају? Зар управо није вријеме да га објавимо као најљепше благо, а то је православље, и то са љубављу покажемо свијету.  Православље се темељи на љубави, на добру и спасењу, и као такво оно има у себи рјешења свих личних и друштвених проблема,  који су се нагомилали управо што смо (као већина) невјерујући. Оно нас доводи у стање из којег можемо рећи, са дубоким осјећајем и смислом, „Небојмо се и радујмо се“.Русија у овом времену, као моћна сила, у свом коду има задатак да служи свијету, да измирује народе, и чини добро. Република Српска треба да је позове у помоћ.

И на крају сваки текст завршавам:
Побиједимо кризу радом, радујмо се и радимо.

 

Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП - Избор је наш

---