Све је како треба, јер је све изазвано односом зла и добра. Узрок и посљедица.

Свједоци смо великих промјена у свијету. Све је видљивије сучељавање различитих политичких интереса, концепција међународног поретка, али и система вриједности. У том сложеном процесу посебно се истиче сукоб оних које називамо глобалистима и суверенистима.

Међутим, суштину тог сукоба не можемо разумјети ако га посматрамо искључиво кроз односе великих сила, економске интересе, војну моћ и борбу за територије и природна богатства.

Потребно је поставити дубље питање: Какав човјек и какав систем вриједности треба да буду у основи будућег свјетског поретка?

Човјечанство је кроз историју развијало материјалну цивилизацију, науку, технологију и средства којима олакшава живот. У том напретку нема ничега спорног. Напротив, човјек је позван да развија своје способности, ради и ствара.

Проблем настаје онда када се цјелокупно постојање човјека и свијета покушава објаснити искључиво материјалистичком филозофијом, када се духовна природа човјека потискује, а оно што није доступно физичким чулима проглашава небитним или непостојећим.

То је суштина онога што називам искључивим материјализмом – негацијом вриједности.

У таквом погледу на свијет постоји опасност да човјек постепено буде сведен на потрошача, произвођача, број, податак и средство остваривања туђих циљева. Његова савјест, духовност, слободна воља, љубав и способност за смислену жртву, губе мјесто које им припада или су потпуно потиснута и заборављена.

Још 2012. године, на једној научној конференцији, говорио сам о опасности стварања хуманоидних робота, о људима лишеним духовне слободе и о поретку који би почивао на лажној представи човјека.

Данас, када се убрзано развијају вјештачка интелигенција и хуманоидна роботика, то питање добија нову димензију.

У будућности је могуће да ће машина толико личити на човјека да ће опонашати његов изглед, покрете, говор и многе способности. Називам је „налик човјек“. Ипак, полазећи од свог духовног разумијевања човјека, сматрам да спољашња сличност и способност обављања задатака нису исто што и Живот, душа, истинска осјећања и духовна природа човјека.

Зато се не поставља само питање шта ће све човјек моћи да створи, него и хоће ли, опчињен властитим творевинама, заборавити ко је он сам и од Кога је.

У томе видим једну од најдубљих опасности искључивог материјализма.

Глобалисти и суверенисти – сукоб интереса и вриједности:

У својим ранијим текстовима говорио сам о двије врсте глобализације.

Једну сам називао материјалистичком - искључиви материјализам.

Грубо и кратко речено - то је карактеристика глобализације коју предводе неправедни глибалисти. Њихов циљ је да поробе човечанство, створе њиховог налик човека и загосподаре свим светским богатством.

Другу сам назвао, природном глобализацијом система вриједности.

Под природном глобализацијом подразумијевам добровољно повезивање народа и држава, уз очување њихове слободе, вјере, културе, националног идентитета и права да сами одлучују о својој будућности.

Таква сарадња не искључује економски и технолошки напредак. Напротив, она треба да омогући да материјални развој служи човјеку, његовој породици и заједници.

Њена основна морална порука могла би се изразити једноставно:

Своје волим, туђе поштујем.

То је, по мом схватању, здрав однос између националне самосвијести и поштовања других народа. Њу предводе они које би могли назвати, суверенистима.

Њихов суштински циљ, свестан или не, јесте одбрана човека по Божијој благодати.

Насупрот томе, у савременим глобалистичким процесима препознајем тежњу појединих центара политичке, финансијске и технолошке моћи да своје интересе и правила наметну другим народима и државама.

При томе не тврдим да је свака међународна сарадња штетна, нити да су сви који себе сматрају глобалистима противници слободе. Али сматрам да сваки поредак који умањује слободу народа и човјека, без обзира на то како себе назива, заслужује озбиљно преиспитивање.

Исто тако, ни само позивање на суверенитет не чини неку власт праведном. Држава може бити независна од спољних утицаја, а да њени грађани у њој немају довољно слободе, правде и достојанства.

Зато суверенитет државе мора бити повезан са слободом и одговорношћу човјека.

У таквом свјетском сучељавању видим и политичку улогу Милорада Додика.

Милорад Додик – од сарадње са Западом до сукоба са њим

Политички пут Милорада Додика није једноставан, нити га је могуће разумјети ако се занемаре околности у којима је дјеловао.

На власт у Републици Српској дошао је 1998. године, у времену изразите политичке и економске зависности од међународних фактора. У почетку је имао подршку важних западних политичких структура.

Истовремено, послије Дејтонског мировног споразума развијао се процес преноса бројних надлежности са ентитета на заједничке институције БиХ. О правној основаности, начину и посљедицама појединих преноса постоје различита тумачења.

Додикова политичка позиција временом се мијењала. Од политичара који је имао значајну подршку Запада постао је један од најизразитијих противника политике високог представника и даљег јачања институција БиХ.

У том развоју препознавао сам могућност да његова политичка улога превазиђе оквире свакодневне борбе за власт.

Али од почетка сам сматрао да његова историјска улога не може бити унапријед одређена.

Од 2007. године износим оштру оцјену да би Милорад Додик могао ући у историју српског народа или као велеиздајник или као један од најзначајнијих Срба у посљедњих сто година.

Та реченица није била пресуда, него упозорење о величини одговорности коју носи политичар који у народу пробуди велика очекивања.

И данас сматрам да се његов политички пут мора посматрати кроз питање шта је заиста учињено за Републику Српску, њене институције, слободу и живот њених грађана.

Политичка издржљивост, међународна препознатљивост и отпор притисцима могу представљати значајна достигнућа. Али сами по себи нису довољни да би се прогласила коначна историјска побједа.

Историја тражи резултате.

Шта значи побједа Милорада Додика?

Наслов овог текста намјерно говори о побједи Милорада Додика у судару глобалиста и суверениста.

Али потребно је објаснити шта се под том побједом подразумијева.

У политичком смислу, Додик је успио да питање положаја Републике Српске и њених надлежности одржи у средишту јавне расправе, не само у БиХ него и у ширим међународним односима.

Његови политички сукоби са дијелом западних институција показују да Република Српска остаје важно и неопходно питање у  уређењу и постојању БиХ.

Међутим, не треба поистовјећивати политички опстанак једног лидера са остварењем свих националних циљева.

Побједа политичара није нужно и побједа народа.

Она то постаје тек када резултати његовог дјеловања допринесу већој слободи, правној сигурности, правди, економском напретку и достојанству људи.

Зато се Додикова улога не може мјерити само односом према Западу, Русији или другим великим силама.

Мора се мјерити и односом према властитом народу.

Јер ако се боримо против неправде која долази споља, онда немамо морално право да занемарујемо неправду у сопственом друштву.

Народ не смије постати средство било чије политичке моћи.

Република Српска мора бити слободна и праведна

Када су ме 2010. године, у телевизијској емисији, упитали шта за мене значи Република Српска, одговорио сам једном ријечју:

Слобода.

Данас бих том одговору додао још једну ријеч:

Правда.

Јер Република Српска не може испунити своју историјску и моралну улогу ако није и слободна и праведна.

Шта вриједи национална слобода човјеку који не може остварити своја законита права, заштитити имовину, живјети од поштеног рада или добити правичну одлуку надлежних институција?

Зар је довољно да човјек има своју државу или Републику, а да се у њој осјећа беспомоћним пред неправдом?

Није.

Зато национално питање не смијемо одвајати од питања моралног стања друштва.

Политичари, судије, тужиоци, инспектори и сви који врше јавна овлашћења морају знати да им власт није дата ради личне користи, него ради служења заједници.

Ту долазимо до питања које сматрам важнијим од било које политичке странке:

Како изградити друштво у којем ће способни, поштени и одговорни људи добијати прилику да воде народ?

Зато годинама понављам:

Досљедни доводе достојне на власт.

Без моралне обнове друштва ниједна политичка побједа не може бити потпуна.

Српско национално питање и будућност Балкана

Промјене у међународним односима отварају и питање будућности Балкана.

Сматрам да српски народ има право да мирно и демократски расправља о свом националном положају, институцијама, културном јединству и будућности.

Али рјешавање српског националног питања не треба посматрати као потребу за сукобом са другим народима.

Напротив, увјерен сам да су трајни мир и праведни односи међу народима од пресудног значаја. Крваве ратове на Балкану углавном су подстакли споља, са Запада.

Још у излагању из 2017. године говорио сам о потреби историјског договора Срба и Бошњака, као и о значају добрих односа православља и ислама.

И данас сматрам да је такав договор важан.

Народи Балкана имају различита историјска искуства, националне интересе и политичке циљеве. Али имају и заједничку потребу да живе у миру, развијају привреду, чувају своје породице, културу и вјеру.

У том контексту раније сам разматрао и могућност стварања Балканске уније.

Под тим не подразумијевам наметнуто политичко уједињење, него могући облик добровољне сарадње, слободног кретања, економског повезивања и очувања националних идентитета, уз сагласност народа и поштовање њихових права.

Таква идеја не може успјети ако један народ сматра да други мора изгубити да би он добио.

Потребно је тражити рјешења у којима ће народи препознати сопствену корист, али и достојанство других.

У том процесу и Милорад Додик, као један од утицајних српских политичара, може имати улогу. Колика ће она бити, зависиће од његове визије, будућих одлука и стварних резултата.

Зато би било занимљиво да управо Милорад Додик покрене иницијативу о стварању сложене Балканске уније и то у разговору са разним представницима народа на Балкану. После могућег оквирног договора, од велике важности би било, са том идејом, упознати председнике Трампа и Путина. Њима понудити заједничку експлоатацију природних ресурса ( разних руда, хидро потенцијал...) уз праведну расподелу добити, као и друга учешћа у разним областима. Зашто није добро да тај простор "усиса" ЕУ ? Зато што она ( са вредностима и договором из Мастрихта) завршава своју историјску улогу. И што њу, као и народе Западне Европе, сада контролишу неправедни глобалисти који хоће да изазову свеопшти сукоб, а посебно рат против Русије и наметну искључиви материјализам. Сложена Балканска унија, уз подршку Трампа и Путина , могла би да сачува своје народе и простор од таквог ратног хаоса којег неправедни глобалисти покушавају изазвати у свету, али и да обезбеди економски и сваки други напредак.

Историјска улога тражи и моралну одговорност

Велика времена не траже само политичку вјештину, храброст и способност препознавања међународних прилика.

Траже и моралну снагу.

Ниједан политичар није безгрешан. Ниједна странка нема право да себе поистовјети са народом. Ниједан човјек, ма колико био моћан, не може бити изнад истине и правде.

Зато сам и раније говорио о потреби покајања, преиспитивања и моралне обнове политичких руководстава.

Покајање, у хришћанском смислу, није слабост. Оно подразумијева препознавање сопствених грешака и спремност да се човјек промијени.

То важи и за Милорада Додика, и за Александра Вучића, и за друге политичаре, али и за свакога од нас.

Ако политичари желе да народ у њима препозна људе достојне повјерења, онда морају показати да су опште добро, истина и правда важнији од њихове личне власти и материјалних интереса.

Српском народу потребно је јединство око основних вриједности и националних питања, али не и једноумље.

Јединство не значи укидање различитих мишљења, политичке конкуренције или права на критику.

Напротив, истинско јединство мора почивати на слободи, међусобном поштовању и одговорности.

Одбрана човјека – најдубљи смисао борбе.

Враћам се на почетак.

У судару глобалиста и суверениста не одлучује се само о будућим границама политичког утицаја, економским интересима и међународним савезима.

Према мом разумијевању, поставља се и много дубље питање: хоће ли човјечанство свој развој заснивати на цјеловитом схватању човјека, или ће све више потискивати његову духовну природу?

Не бојим се напретка науке и технологије.

Али сматрам опасним да човјек, опчињен оним што сам ствара, заборави да материјално није једина димензија његовог постојања.

Машина може постати изузетно способна. Може добити људски лик и извршавати сложене задатке. Али тиме није ријешено питање Живота, душе, савјести, љубави и духовне природе човјека.

Зато сматрам да је један од најважнијих задатака нашег времена сачувати човјека.

И у томе препознајем најдубљи смисао залагања за слободу народа и држава.

Јер држава није сама себи циљ.

Она треба да служи човјеку, породици, народу и вриједностима које живот чине смисленим.

Ако се изгуби човјек, каква је корист од свих политичких побједа?

И зато...

Милорад Додик је својим политичким дјеловањем постао један од препознатљивих учесника сукоба око суверенитета, надлежности и будућег уређења БиХ.

У том смислу може се говорити о његовим политичким успјесима и о могућности да промјене међународних односа додатно утичу на његов положај.

Али његова коначна историјска улога остаје отворено питање.

Неће је одредити само његови противници, присталице, нити његове сопствене ријечи.

Одредиће је прије свега дјела и њихове посљедице.

Желио бих да Република Српска из овог времена изађе слободнија, праведнија и снажнија, а да српски народ, заједно са другим народима Балкана, пронађе пут трајног мира и достојанственог живота.

Вјерујем да је човјек створен за нешто више од голог преживљавања, потрошње и служења материјалним интересима.

Створен је да воли, ствара, слободно бира и одговара за своје изборе.

Зато није довољно само побиједити политичког противника.

Потребно је побиједити неправду, гордост и себичност, прије свега у себи, а затим и у друштву.

У томе видим могућност истинске побједе и појединца и народа.

Један може много, а заједно много више.

Избор је наш.

Радујмо се и радимо.

Слава Богу!

P.S.

Текст написан поводом међународне конференције "Контрапродуктивност интеграција са Западом  других цивилизација (на примеру Балкана и степских народа Азије)" у Мокрину 17.10.2026.

У част евроазијске мисли Хара Давана, монголског мислиоца, који је живео у Београду после Првог светског рата, као део беле емиграције.

У Мокрину, 

Дане Чанковић

Предсједник СНП – Избор је наш

---