Вјерујем у једнога Бога...

Косово је опстало и остало битно због свог великог значаја у којег  су, кроз вјекове, уткана дела народа, цркве и државе, а не што су га у задњих стотињак година бранили Југославија, Србија, па чак и Српска православна црква и народ.

Човјек је у својој суштини добар. Улоге су подијељене, дарови људима, такође и највећа вриједност, слобода, дата је свим људима. Човјек је централно створење васељене, испреплетен видљивим и невидљивим утицајима двије стране, добра и зла. Таквом човјеку и Косово даје суштину, систем вриједности.

Нешто мора да постоји. Ријеч, мит, завјет, нешто што ће нас подстрекивати на подвиг, на највише вриједности. И Косово може бити, она уска врата ка небеском царству.

Разговор о Косову је неопходан. Да о њему причају и родољуби и издајници, да  подстичу делање. Што истински родољуби буду давали златне примјере у корист Косова, то ће значајно мање бити издајника.

Сагријешили смо Косову, а онда и прецима нашим. Тако смо згријешили и Богу. Оставили смо цркве и манастире своје. Нема стада оваца, крава... нема таквог блага, нема винограда, воћњака, ни пчела, њиве су зарасле у корове, нема дјеце да све то обнове, част малобројнима.

1968. године неки Срби су косовско питање поставили као југословенско, као да нису знали да је југословенство супротстављено српским интересима. Из таквог става  дошло је до тога да у Уставу из 1974. године аутономне покрајине Србије имају скоро исте надлежности као републике. Исти Срби су се залагали да 80-их Косово буде европски проблем. А тада је већ кренуо антисрпски процес. Ми износимо проблем онима за које смо морали знати да ће у тим околностима га ријешити на српску штету, исто понављамо и у септембру 2010. када проблем Косова из Уједињених нација пребацујемо у Брисел.

Рјешење за Косово и српски народ тешко да може бити у приближавању данашњој Европи и Западу, и то због другачијег система вриједности у односу на нашу природу и менталитет. Они на велика врата, кроз закон, уводе содом у гомор.

Неко би рекао да је то што нам се дешава Божја казна због односа државе и цркве и народа према Косову, а заправо је Божји горки лијек који ће нас навести да оздравимо.

Српски политичари шта год да одлуче у вези Косова, донијеће бољу одлуку ако размишљају о смрти  на благодатан начин, а народ и црква, о када би свијету понудили своје рјешење за Косово.

Призвати православне и то не само Србе у цркве и манастире по Косову, подржати појединце да дођу, да створе вриједне богобојажљиве породице како би показали љепоту православља, и били „свјетлост свијету и со земљи“. Тада би напунили Косово свакојаким благом и српски народ, поред Русије, имао би и многе  друге пријатеље.

 

Аутор текста је Дане Чанковић, пресједник СНП - Избор је наш

---