Пензионери, пензије, ентитети, људска права...

Српском и бошњачком народу, њиховим политичарима поводом изјаве бискупа Комарице

23.05.2016. год.

Изјава бискупа Комарице да је Република Српска данашњи Блајбург може да значи најаву искорака великохрватске освајачке политике, иначе, како другачије протумачити подршку коју је бискуп добио од кардинала Винка Пуљића који је дао подршку бискупу Комарици и потврдио исто за Републику Српску, а дошла је подршка и од замјеника предсједника владе Хрватске и предсједника најјаче политичке странке у Хрвата, Томислава Карамарка.

Да ли се завршила једна фаза лицемјерне хрватске политике засноване на договору (у јавности толико спомињаном) Туђман-Милошевић. Наводно, по том договору, Србија се неће директно укључивати у заштиту дијела свог народа док га хрватска војска убија и протјерује из Хрватске и из Републике Српске Крајине, а да заузврат, Хрвати у Босни и Херцеговини немају шта да траже. Први на потезу био је Туђман, укидајући Херцегбосну 1994. Сада, када је све „легло“, када је постало нормално да је Хрватска „очишћена“ протјеривањем Срба (Боже, како накарадно речено а често је управо тако казивано у медијима, истинитије је да је Хрватска осакаћена протјеривањем Срба), улази се у нову фазу, покушаја остваривања циљева усташке Павелићеве НДХ и стварање велике Хрватске. Да би све то прикрили, лукаво и лицемјерно користе њима познате начине – напад је најбоља одбрана. Зато су напали Милошевића да би се прикрио договор његов са Туђманом. Нападају Србе да желе велику Србију, а за то вријеме Србија је све мања, а Хрватска... скоро да нема Срба у Лици, Банији, Кордуну, Славонији, Барањи. Можда Хрватска овом изјавом бискупа Комарице полако припрема „терен“ за опасно отварање питања Хрвата у средишњој Босни и дијелу Српске са циљем промјене уставног карактера дејтонске БиХ и нестанка Републике Српске. У том смислу је и изјава кардинала Пуљића да очекује од међународне зајденице да отвори питање Хрвата у Републици Српској. То би отворило питање Срба у Хрватској и саме Републике Српске Крајине, без обзира на то што неки мисле да је ово друго – завршена прича, а прво није. Зашто би било? Статус Срба у Хрватској, по природи ствари, треба да је исти са статусом Хрвата у БиХ, зато што су оба народа живјела у једној држави, Југославији, били државотворни, и Срби у Хрватској (а сада су национална мањина) и Хрвати у БиХ. Чак је и њихова бројност била приближно подједнака, Срба је у Хрватској било више за 200 хиљада. Хрватска има територијалне спорове са Црном Гором, Србијом, Словенијом. На волшебан начин отвара се и питање Хрвата у Србији. Зато изјава бискупа Комарице да је Република Српска данашњи Блајбург тиче се и те како Бошњака – Муслимана. Уколико, не дај Боже, велика Хрватска постане реалност (они Срби и Бошњаци који мисле да је то ван памети, сигурно су тако мислили и 1989. године да је немогућа независна Хрватска, ако су искрени), онда да би се дошло до тог циља хрватска лицемјерна политика послужиће се тактиком завади па владај. Све ће учинити да посвађају Србе и Бошњаке – Муслимане, да међусобно гину, док се остварује велика Хрватске. И то није ново у нашој историји.

Срби и Бошњаци - Муслимани су се међусобно убијали и у Другом свјетском рату и у овом посљедњем. Убијеђен сам да ни са једне стране у томе није било задовољства, напротив, то је рађено силом прилика, са унутрашњим осјећањем жаљења. Да наша срца не би постала скроз хладна и то искористили трећи, морамо их загријати добрим међусобним дјелима. Упућени смо једни на друге, Бошњака – Муслимана има и у Србији, наш ментално-емотивни склоп је врло сличан, без обзира на то што нам је различита вјера. Србин треба помоћи Бошњаку – Муслиману, српски народ бошњачком – муслиманском и обрнуто. У противном, ни једни ни други неће лако, нити добро изаћи на крај са лицемјерном и лукавом хрватском политиком. Оном западног типа, која се заснива на идеји водиљи „да циљ оправдава средство“. Значи, нема одговорности, ништа се не ставља на савјест. Срби и Бошњаци – Муслимани су ближи идеји Слободе, али оне која са собом носи и одговорност. Све нам је дозвољено, али нам све нија на корист. Колико је хрватска политика лицемјерна види се и по томе што је осуђивала Југославију и ЈНА, а и те како је од њих имала користи. Да је то тачно, треба упоредити економске показатеље у Хрватској и Србији прије Другог свјетског рата са онима из 1989. године, па ће се видјети коме је Југославија више ваљала. Да не говоримо, да је захваљујући Југославији, Хрватска, Осимским и Римским споразумом добила Истру и Далмацију, док су са друге стране од дијелова Србије створене двије аутономне покрајине. Да је ЈНА била „србочетничка“ војска, како су говорили, голоруки хрватски народ не би могао побиједити и протјерати тада тако моћну војску. Хрватска је хтјела бити у Југославији док је била у предности у односу на Србију. Онда када је предсједник Милошевић покушао и донекле успио да успостави равноправност Србије са осталим републикама у Југославији онда су Хрватска и Словенија кренуле у разбијање Југославије.

Да ли је нова хрватска политика остварила старе циљеве Павелићеве и усташке НДХ од којих је и једaн да једну трећину Срба треба побити, једну трећину протјерати, а једну трећину под притиском покатоличити. Да ли садашња хрватска држава својим симболима који су из НДХ, попут шаховнице, жели наставити Павелићеву усташку политику? Да ли у јавности све чешћи усташки поздрави „За дом спремни“ и нескривено хваљење усташтва од појединаца, значи да садашња хрватска држава, и ако жели, неће моћи да се одбрани од новог налета усташтва? Да ли је потврда да је хрватска политика и данас лицемјерна, у томе што је она прије уласка у Европску унију говорила да неће условљавати своје сусједе на путу уласка ка ЕУ, а данас је једина држава од свих из ЕУ која не дозвољава Србији отварање поглавља, и на све начине кочи Србију.

Због свега наведеног, изјава бискупа Комарице и критика такве изјаве од предсједника Додика, па онда подршка бискупу од стране кардинала Пуљића и Томислава Карамарка, предсједника највеће политичке странке у Хрватској, није ствар њихових личних односа, та изјава се мора пуно дубље разумјети, како би се српски и бошњачки народи покренули у добром правцу.

Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП - Избор је наш